“Priče iz Lubovije” SREĆNA NOVA 2012. Maja na displeju. - Ćao, tata, gde si? U Beču u Lugner Sitiju. Hoću da pogledam neki dobar film, pa gledam šta ima na programu. - Jesi li dobro, zdrav si? Kao i uvek Maki, standardno. - Gde ćeš za Novu godinu? Ne znam ni sam, nisam ništa planirao, razmišljam, možda da dođem i u Ljuboviju? Hajde dođi, doći će i Vanja, pa možemo zajedno kod Nikole u ”Etno-selo”, videćeš biće lep doček. Važi Maki, dolazim, odavno nismo zajedno dočekali Novu godinu. Javi se kada kreneš, čekamo te. - Hajde, ljubim te i ćao! Ćao, ćao..... Četvrtak, 22 decembar, stiže Rade pun mu kombi kao šibica, jedva nađosmo mesta za moje dve torbe. Svratismo na izlazu iz Beča da sipamo gorivo. Ulazi Rade u kombi, pune mu ruke sokova i kisele vode. - Opet digli cenu gorivu, izaći će Prle videćeš gorivo na dva evra. Jebaše Amerikanci majku celom svetu. Svi mi plaćamo ceh preko ovog goriva za njhove ratove i avanture po svetu. Ne sme im niko ništa ni u Evropi. Vidiš da onaj Sarkozi i Merkelova ne dolaze iz Amerike, a i ovde je izgleda došao kraj; nije to više, Prle moj, ona Austrija, nema para više ni ovde. Slomi se od posla, teraju u firmi k’o Bog đavola, nikada Austrijanci nisu bili ovakvi; hoće na nama radnicima da spasavaju svetsku krizu. Kad bih samo mogao da radim bilo šta kod kuće, i da od toga pristojno živim, sutra bih se majke mi vratio. Jebala ih Evropska unija, vidiš da je spasavaju štampanjem para, sve lopovi i kriminalci kao kod nas. Sude onom Elzneru za onolike milione, k’o da je on sam mogao tol’ke milione da pokrade, gde su drugi što su krali s njim? Slomili kola na njemu, ucenili ga, i sad ga kao pustili da se leči u bolnici. Trovali ga u zatvoru, čovek izgleda k’o neopojan leš. I kod njih sudovi sude kao i naši u Srbiji, ne sude sudije, sude političari. Rade isto k’o i ovi u Hagu. Rek’o im je Šešelj usred suda da ga truju, otrovaše i njega, neće ni on dugo živeti. Ćutim i slušam, znam da je Rade ortodoksni radikal i ne komentarišem. - Evo vidiš nema ni od evra ništa, zatvoriće oni granice da bude isto kao što je i bilo. Ma neće Rade, ostaće evro, to su samo prazne priče, ne daju to Nemci, oni spasavaju evro, vidiš da su najveći izvoznici u Evropi, ne isplati im se to; umešam se malo da vidi da ga slušam dok priča. - Zadužuju celu Evropu da je ekonomski porobe, vidiš samo koliko Grčka duguje, sve će im na kraju uzeti što im se bude svidelo. Biće na kraju cela Evropa vlasništvo Engleske i Amerike. Što Rade Engleske i Amerike, vidiš da Nemci drže celu Evropu, cela Istočna Evropa radi u Nemačkoj; kada stane Nemačka, mi svi možemo kući. - Uhapsili su oni Nemačku moj Prle još četrdeset pete, i još su Nemci u američkom i engleskom zatvoru, i nikad i neće izaći iz tog zatvora; banda je to svetska, preko Nemačke kontrolišu evropski kapital. Kada ne budu mogli više da hrane ovu sirotinju, pustiće oni neki virus da nas prorede, i tako vidiš da nas sistematski truju. Hoće i kod nas Amerikanci da nametnu proizvodnju genetske hrane, malo su nas trovali onim bombama, još bi da truju Srbe. Slušam ga pametan, čita puno, razume se u politiku, ali tvrdoglav, zadrti radikal. Nekoliko puta smo, kada je kod nas u Srbiji došlo do promena, u kafani diskutovali o tranziciji kod nas, kažem mu: Ne možeš, Rade, tako usko da posmatraš stvari, moraš da razmišljaš da je sve u životu proces, evolucija. Bez ideja i mudre politike nećemo nigde stići. Neće srpstvo samo od sebe doneti ništa našoj deci i unučićima. Moramo se mi sami prilagođavati svetskoj situaciji, i daleko više raditi. Mali smo mi narod za tako veliki trošak, motka kapitala nema milosti, i ne bira sredstva; što da se lomi preko naših leđa. Trebaju nam političari s vizijom kakav je bio Zoran Đinđić. Svi Rade igraju šah, ali šahista je onaj koji zna bar deset poteza unapred; i to je suština u politici, kao i u životu svakog od nas; vizija je bitna, Rade. Moraju naši političari da imaju viziju budućnosti naše dece, i generacija koje dolaze, to je mnogo ozbiljan zadatak za naše političare. Nemamo mi prava da uzimamo bilo kakav politički kredit, i zadužujemo našu decu i unučiće, a da oni taj kredit plaćaju. Nismo se Rade snašli kad je pao Berlinski zid. Šesta lička i sedma krajiška završavale su Drugi svetski rat sa Hrvatima na kraju veka. Sve su nam države na Balkanu drugi pravili, nijednu mi svojom voljom. Kraljevina Jugoslavija je nastala kao zamena Austrougarskoj monarhiji, na propasti tadašnje monarhističke imperije. - Šta je Prle kralju Aleksandru trebala Jugoslavija, što nije tada pravio granice Srbije, kad je toliko Srba izginulo u Prvom svetskom ratu. Šta mu je trebalo da pravi državu sa onima koji su nas ubijali na Ceru i Kolubari? Bio sam Rade u Versaju u sali gde je potpisan ugovor između saveznika i Nemačke; kralj Aleksandar je došao da potpiše gotov dokumenat, sve je oko Jugoslavije s Hrvatima već bilo dogovoreno još na Krfu. Da su u Drugom svetskom ratu na našim prostorima pobedili nacionalisti, nikada ne bi bilo Jugoslavije, a u Srbiji bi izbio građanski rat, i ko zna kako bi se završio rat između četnika i partizana. Srbija je tada bila duboko podeljena, a ekonomski iscrpljena; nema šanse da bi se partizani i četnici mogli dogovoriti o nekakvoj demokratskoj srpskoj državi posle Drugog svetskog rata. Zato su saveznici pomagali Tita a ne Dražu; pravila se nova Evropa posle Drugog svetskog rata po zamisli svetskih moćnika. Ovim zadnjim ratom izvršena je tranzicija na našim prostorima, klasičnom pljačkom uz pomoć globalističke svetske polituke. Titova Jugoslavija bila je puna deviza, a pare su bile njihove, komunističke. Što bi komunisti dozvolili da te pare nestanu u tranziciji, u kojoj bi strani kapital bio dominantan. Nismo mogli bez ičije pomoći, da na kraju veka pravimo srpsku državu po našoj želji, koju nam svetski moćnici nikad u istoriji nisu ni dali da imamo. Nismo trebali da se ubijamo, mogli smo kao Česi i Slovaci, kao Rusi u Sovjetskom Savezu da se lepo raziđemo. Raspadom Sovjetskog Saveza Rusi su u novostvorenim državama ostavili preko dvadeset miliona Rusa. Svugde u Evropi ima problema s nacionalnim pitanjem, ne samo kod nas na Balkanu. Mađara u Slovačkoj ima šest stotina hiljada a u Transilvaniji dva miliona. Što bi za Evropu bilo važnije srpsko pitanje od mađarskog. Svako Rade u Evropi, uslovno rečeno, ima svog Hrvata. Ja bih se potukao s Hrvatima ako već moram, tek kad zarate Nemci i Francuzi, oni su veći istorijski neprijatelji nego mi i Hrvati. Nismo mi glup narod da ne znamo na koju stranu treba stati, kada se odlučuje o istorijskoj sudbini naroda, a ne da nam se cela Evropa grozi dok se mi na Balkanu zverski ubijamo. Nema više Rade nacija, ni nacionalnih ekonomija, multinacionalne kompanije i svetski kapital će kao i do sada vladati svetom, a multietničnost je jedina moguća formula opstanka čovečanstva. To je Rade kraj istorije. Koja i poslednja budala na Balkanu koja zagovara propast Zapada, može i da pomisli da ćemo se mi Srbi u toj svetskoj kataklizmi spasiti. Hoću, da mu usput pokušam da objasnim na nekim konkretnim primerima suštinu političkih procesa, da ne posmatra događanja u Evropi i u svetu iz čisto balkanske perspektive. Sedimo jednom Rade, Franc Stiger kojeg ti poznaješ i ja na Talija štrase na terasi uličnog kafea, a pored nas prolazi Turkinja s dvoje blizanaca u kolicima, a dvoje dece idu pored kolica; jedno drugom su do uveta, a Turkinja je još i trudna, ima stomak do zuba. Iza nje ide Austrijanka i vodi malog psa na povocu. Slika koju sve češće možemo videti na ulicama zapadnoevropskih gradova. Gledamo zajedno taj prizor Franc i ja, dok ga ja s malom dozom ironije pitam: - Je li ovo Franc budućnost Beča?, on mi nonšalantno odgovara. - Pa neki narod Prke mora živeti u Beču, ako nema dovoljno Austrijanaca, to je prirodan proces. E, tako oni razmišljaju Rade, a Austrija je bila monarhistička imperija. Skoro u Manhajmu sedim s jednim Nemcem u restoranu ”Istanbul”, preko puta crkve u samom centru, kao da smo u Ankari, sve turske prodavnice i lokali okolo. Kaže mi taj Nemac dok umotane Turkinje sede oko nas na terasi restorana, da u Evropi multietničnost nema alternativu, a Hitler je iz Manhajma krenuo da osvaja Evropu. Pogledaj, Rade, ko su najveći nacionalisti svugde; šljam i bagra, kao i kod ovih muslimana salafita (vehabija). Preko pantolona nose bele dugačke košulje, pantolone su im do iznad članaka, a telo im kada se skinu istetovirano kao uskršnje jaje. Kada sam par godina posle rata u Bosni, u Beču skinuo jednu “umotanu” Bosanku, na dupetu joj istetovirana mačka kako šapom drži miša da joj ne pobegne u rupu. Sve to Rade neko finansira, lova je tu u igri; prevara veka, Rade moj. Da nismo ubili Đinđića drugačije bi danas sve bilo, menjali bismo se brže, više bi posla bilo u Srbiji, a i svet je s njim drugačije razgovarao. Đinđić je imao viziju, i niko od naših političara pored njega nije razumeo, i mogao da prati taj tempo kojim je on hteo da ide Srbija. Ljudi kao Đinđić se u Srbiji rađaju jednom u sto godina; samo što naš zakržljali srpski mozak nije znao to tada da ukapira. Tek kada su ga ubili, došlo je do šoka i otrežnjenja, ali kao i uvek u našoj istoriji mi smo uvek ubijali najbolje, a da u suštini nismo znali zašto. - Ma kakav Đinđić?, vidiš da je i on bio umešan u kriminal sa Zemuncima! Ne nasedaj Rade tim glupostima, ništa nije lakše nego zaluđivati nepismen srpski narod, i odvlačiti ga od suštinskih problema. Vidiš da su od ubistva Đinđića u politici na svim nivoima bez obzira na partijsku pripadnost lopovi i barabe. Opljačkaše Srbiju a da niko tome ne može da stane na put, kao da ih je sve gladan k…c pravio, ničim ih ne možeš zasititi. Ćuti, neće da mi protivreči, ali znam da je tvrdoglav i da teško menja mišljenje. Prođosmo Budimpeštu. Hoćeš li Rade da skrenemo kod Mekdonaldsa da pojedemo nešto ako si gladan? - Ma ne jedem ja tu plastiku, ručao sam u firmi kad sam pošao, pa ćemo negde kod nas kad pređemo granicu na neku čorbu. - Ma nešto mi trese ova guma na mojoj strani, pretovario sam je, ali izdržaće valjda do kuće. Otvori i meni jedan red bul, nešto mi se usta suše, i vidim vadi iz džepa zgužvane pare. - Uzmi Prle ovih pet evra iz moje ruke da dam onim klošarima na granici! Što daješ Mađarima pare kada izlaziš iz Mađarske, šta oni imaju s tobom? - E, jebiga, ako ne dam, razvale mi kombi, treba posle da se zajebavam i slažem, a vidiš kako sam sve lepo upakovao. Dolazimo na granicu; stavi Rade onih pet eura u pasoš. Uze nam Mađar pasoše pa kao obilazi oko kombija, zagleda otpozadi u kombi; udari pečat i vrati nam pasoše. Pa, je li tako stalno daješ kada god prelaziš mađarsku granicu? - Kako bi drukčije, uhodan je to posao moj Prle, uzimaju i kada se vraćaš prazan nazad. Uzimaju li Rade i naši? Jok, oni žive od plate. Dok stignem do kuće, i dok im svima dam njihov deo, tu smo pola-pola. Brzo prelazimo i našu granicu, začudo nema puno auta. Vozimo se našim auto-putem, ćutimo, Rade vidim nešto duboko razmišlja. Skrećemo na prvu benzinsku pumpu. Sipa Rade gorivo, ode da plati i vraća se u kombi. "I ovi naši podigli cene, i njima izgleda fali para u budžetu, ne možeš nahraniti sve neradnike po Srbiji." Izlazimo sa parkirališta ispred uključenja na auto-put stoje dve stoperke, ne izgledaju loše. Da ih povezemo?, našalih se - Ma to su one od 20 evra, ima takvih u Beču, ne možeš da se odbraniš od njih. Bolje izgleda moja žena još uvek od njih obe. Stigosmo u Ljuboviju, skoro je tri sata ujutro; vidim upaljeno svetlo u kuhinji, Maja čeka, čula nas da smo stigli. Iznese Rade moje torbe iz kombija. Hoćeš li na kafu, i da malo predahneš? Ma neću, ne mogu, odoh, oči mi se već sklapaju. Budim se, prošlo je jedanaest sati. Maja čula da sam u kupatilu, i servirala u dnevnoj sobi čaj na sto i teglu s medom. - Jesi li tata dobro spavao? Čudo je Maki ova Ljubovija, kada bih mogao onaj moj krevet iz sobe da prenesem u Beč. Dolazi "Džimi" ispod mojih nogu i frkće, hoće da se mazi, vidi da sam došao. Nešto ti se "Džimi" Maki ofucao? - Proradili mu tata hormoni pre vremena. Ima dole kod Dušice neku mačku, ne dolazi kući. A da vidiš, tata, kakva je lepa mačka, znaš kakvi će mačići biti slatki. Moraš onda ići kod Dušice na babine, šalim se dok gledam Džimija kako mi se mota oko nogu i razmišljam: Sećam se kada su ga Vanja i njegov kum Zoran "Hole" doneli na vikendicu u Okletac; mali mršav, kost i koža u šaku da stane. Kažu mi da su ga našli na benzinskoj pumpi u Bajinoj Bašti, pod prednjim točkom, samo što ga nisu zgazili. Donosili mu Zoran i Vanja svaki dan sa pecanja male zelenkarice, i posle sedam dana, posmatram ga kako se lepo potkožio. Brz kao zvrk, ne možeš ga uhvatiti, i dok ga gledamo kako se tu ispred nas igra kažem ja Zoranu i Vanji: Ovaj će biti glavna ljubovijska mačorčina, nijedna mu mačka ne može pobeći. - Merila ga ja letos tata, imao je preko sedam kila, a vidi ga sad, sav se istanjio. Ti kao tvoja nana Stana, meriš mačke. "Pa što kao moja nana Stana? Jedne godine ulazim ja u dvorište, znaš kako je pre bilo naše dvorište, i vidim vezala keva mačku noge kanapom; obesila ga za noge i meri ga na njen kantar, a kantar okačila na šljivu. - Što to Stanojka meriš mačka, pitam je, i smejem se? - Ma izgleda mi da je onaj Milinkov mačak teži od ovog mog, a ja ovog mog bolje ranim nego Milinko njegovog. Smeje se Maja. - E, naša nana je bila glavna ovde u komšiluku. Gde ti je Vanja? - Ustao je oko devet, popili smo kafu, i ode da se vidi sa Krmezom, znaš kako se oni vole. Ide li se kod Nikole u Etno-selo na doček? - Rezervisala sam sto, znaš kakvi smo Nikola i ja, odmah me je sam pitao da mi rezerviše sto. Obradovao se kada sam mu rekla da ćeš biti i ti. Pa, ko sve ide s nama? - Ti, ja, Vanja i Nataša, Vanjina drugarica iz Šapca. Eh, drugarica, gde kod Vanje ima drugarica, dira to Vanja sigurno, samo neće da ti kaže, namazan je taj lopov. - Nije, nije, stvarno drugarica, ne bi Vanja to krio od mene. Našla ga Nataša preko Fejsbuka, išao Vanja s njom u Šapcu u prvi razred, kada smo još dok je mama bila živa živeli u Šapcu; mnogo dobra devojka, upoznaćeš je. Gde idu Saša i Nataša? - Nešto su utanjili s lovom, kažu biće kući s decom, a zvala sam ih da idu s nama. Dolazi li Marko iz Beograda? - Radi Marko, ne da mu Živko slobodno, znaš kakav je doček u ‘Miloševom konaku’, treba to sve spremiti. - Bio Marko na televiziji kod Žike u ‘Šarenici’, a i na Prvoj televiziji. Rekao mi je Vanja telefonom; kakav je to kuvar Marko napisao? - Lep, videćeš, pomagala mu njegova tetka Rada, i platila mu štampanje. A gde ti je "Ike"? - Ivan, otišao do babe u Trijiće. - Išao je gore kod tebe u sobu da te vidi, i da te poljubi, ali rekla sam mu da si došao kasno, i da te ne dira, da te slučajno ne bi probudio. - Sve je ono što si mu doneo probao, oduševio se, i sve mu stoji kao da je s tobom bio kada si kupovao. Gde ide "Ike" na doček? - Ide s Miljanom i onim njegovim drugarima u ‘Virdžiniju’. Ima i on izgleda neku simpatiju pa se uzvrteo ovih dana, ne hladi mobilni. Neka ga moj zvezdaš, a izgubio je opkladu kada su zadnji put igrali “Partizan” i “Zvezda”. Zovem ga ja odmah posle utakmice, on ćuti, vidim da je ljut. Šta je zvezdaš, jesi li spremio pare za duks? pitam ga a on onako zabrinut: - Jebiga, izgubio sam, moram ti kupiti, daće mi Maja valjda pare kada dođeš pa izaberi sam. - Jeste pitao me, stvarno. Kažem mu ja Maki: - Jesmo li ti nudili ja, Hole i Vanja da te lepo upišemo u ‘Partizan’ i da dobiješ člansku kartu, vidiš li da te ‘Zvezda’ bruka već četvrtu godinu, nikako da pobedite, za džaba se Ike sekiraš. Pravda se on meni preko telefona: - Ma, bili smo sve vreme bolji, jesi li video šta je Vilotić promašio, ne može onoj p..ki Stojkoviću da da gol sa pet metara. Dade nam bezveze onaj vaš Šumadinac dva gola, a jedan je bio čist ofsajd. Koji to Ike Šumadinac igra za “Partizan”, nemamo mi nikakvog Šumadinca u timu? pitam ga ja. - Ma onaj vaš Tijego. Pa nije on Šumadinac, on je iz Gane. - Ma tako mi u Ljuboviji zovemo one vaše ofarbane. Smejem se ja Maki i razmišljam, zajebana generacija raste. - Znam, tata, bio je ovde i gledao utakmicu, ja nešto radila u kuhinji, on vidim skače sa fotelje. Otišao je ljut posle utakmice da spava dole kod babe u Trijiće. Kažem mu što se nerviraš, izgubili pa šta, fudbal je to, a on ćuti, uze jaknu sa troseda pa mi kaže: - Uvek izgubimo, a bolji smo od njih. A kada si njemu i Čoli poslao onu razglednicu iz Štutgarta, došao on iz škole vidim da je ljut, pa mi kaže: - Majo, neću nikad više progovoriti sa onim tvojim ocem. - Što ‘Ike’, pa zar da sa tvojim Prkcem ne govoriš, šta je to bilo? - Vidi, šta mi je poslao, i to na školu da me oni partizanovci zajebavaju, i pokazuje onu sliku, smejala sam se do suza. - Ma, šalio se malo tvoj Prkac s tobom, znaš da su on i Vanja okoreli partizanovci. - A otkud ti tata ona slika? Slušaj, da ti ispričam: Proletos, ono kada sam navratio kod Vanje u Beograd, lep prolećni dan u Beogradu, izađemo ja, Vanja i kum Hole da prošetamo Zvezdarskom šumom. Popijemo u onom restoranu pored šetališta piće; vraćamo se kroz šumu niz onu padinu prema ulici Milana Rakića, i pričamo o poskocima. - Vidi, kume, kakav je?, pokazuje mi Hole na displeju mobilnog poskoka. Jebote, Hole, moćan kapitalac, izgleda kao zvečarka; gde si ga to snimio? - Kod mene u Krupnju, išao sam u gljive, i zamalo da stanem na njega. Hole kao i ja voli reptile. - Kako se kume zove poskok na nemačkom?, pita me Hole Horn Vipera. - Ima li ga u Austriji i Nemačkoj? Ima, ali dosta manje nego kod nas, mislim da su uglavnom nastanjeni u Južnom Tirolu i bavarskim šumama. Žene i zmije su kume kosmička ili rajska bića, kako god hoćes. - Otkud ti sada ta teorija? Zmije i žene u mitologiji, umetnosti i kulturi igraju veliku ulogu. U Indiji je osnova svih duhovnih učenja, da se ovaj svet sastoji od tri gune: Tamas guna ili (crna zmija), Rajas guna (crvena ili agresivna zmija) i Satva guna (bela, smirujuća zmija), kao blistava sila koja podiže energiju ka božanstvenoj ravni. Hiljadugodišnje učenje na Istoku govori o dualnim silama u ljudskom telu. Zapravo dve zmije koje se ukrštaju oko kičme, a one se zovu Ida i Pingla, nose u sebi energiju Sunca i Meseca. Treća zmija koja se pojavljuje tačno između njih, ali samo kada se one uravnoteže je Sušumna. Tada čovek ima savršen protok energije u sebi i uživa u odličnom zdravlju. U razgovoru Isusa i Nikodema, pominje se Mojsijeva zmija i put od nje do novog života u Hristu. Zmija je simbol inicijacije i novog rođenja, jedan od najvažnijih arhetipova ljudske duše, a duša je kosmos u čoveku. I žena je kume kao i zmija po svim pretpostavkama kosmičko biće. Žena se porađa na skali bola osam, a čovek umire na šestici. - Gde si to našao? Naučno je kume to dokazano. Žena je došla iz kosmosa da stvara život na zemaljskoj kugli, a mi mužjaci sasvim slučajno tu učestvujemo, neko je morao da oplodi ženu. Nema jače ljubavi na našoj planeti od materinske, mi muškarci nemamo tu jačinu osećanja kao žene, mi smo Božijom voljom ostali siromašniji za taj najsavršeniji ljudski osećaj. Žena može, kume, u toku jedne ljubavne igre da doživi; tri, pet, deset neke i više orgazama, a muškarac jedan, neko eventualno dva; i gde je tu ravnoteža u doživljaju, ko tu više uživa žena ili muškarac. Najsavršeniji doživljaj koji je priroda ili Bog dala ljudskom biću je orgazam žene, tu jačinu zadovoljstva muškarci nikada ne mogu da dožive. Naučno je dokazano da jedan orgazam produžava život za petnaest minuta, pa ti vidi kume zašto žene u proseku duže žive od muškaraca. Kod orgazma kao i kod umiranja dokazuje se sličnost La petite mort, što u prevodu znači “mala smrt”. Po pisanju tibetanskih budista, orgazam žene je svestan doživljaj kao i doživljaj pri umiranju. Pojedini naučnici vide novobiološka događanja pri orgazmu, paralelno kao doživljaj, skoro sličan umiranju, koji mnoge žene u jednom kratkom momentu doživljavaju kao prag smrti; u koji je njeno telo stupilo, u jednom izrazito upečatljivom doživljaju sreće. Kod učenja u tantra jogi koncentraciona tehnika bazira se na pretpostavci od osam faza rastapanja, koji kao i kod veličanstvenog doživljaja orgazma prolaze u kratkim fazama. - Slušaj ovo Vanja, ovo je već ozbiljno zapažanje, o ovome nikada nisam na ovakav način razmišljao. Orgazam žene je, kume, emotivni moždani udar, jači od udara groma? Kada žena doživljava orgazam ona u tom momentu "elektronske" eksplozije u mozgu ima kontakt s kosmosom, i zato i jeste kosmičko biće. Po Hervajra-tantra učenju orgazam je duševna sreća vantelesnog doživljaja, spoznavanje ulaska u nirvanu. Zmije su kao i sva ostala živa bića, naši prirodni prijatelji. Poskok te nikada neće ujesti ako oseti da si pažljiv i nežan prema njemu, isto kao i žena. Zmiju i ženu nikada nemoj da imaš za neprijatelja. Ako ubiješ zmiju, ili ne daj Bože ženu, pored svih ovozemaljskih muka, pakao ti je sigurno zagarantovan; objašnjavam “Holu” moju filozofsku teoriju oko zmije i žene. - E, ovog kumovog pravila se od sada ti Vanja i ja moramo pridržavati ako mislimo da nas žene odvedu u raj. - Znam i ja tata da je kum ‘prirodnjak’ i da dosta čita, ubacuje se Maja u moju priču. Kod prvih kuća Maki pored one staze kako silazimo odozgo iz šume naiđosmo na kontejner. Zapade mi onaj kontejner pun smeća za oko, slučajno mi pogled ostade u kontejneru. Na vrhu kontejnera bačena kesa sa Zvezdinim grbom na njoj. Ne znam kako sam ja tada poneo fotoaparat, obično mi je u autu. Kažem Holu i Vanji: - Jebote vidi ovo, ovaj prizor je istorijski; Zvezda u kontejneru sa smećem. Moram da slikam ovo, i da iz Beča pošaljem u Ljuboviju Ivanu i Čoli, mojim "zvezdašima." - Poludeće, kaže mi Vanja, neće govoriti s tobom, i smeju se obojica - uhvatili se za stomak. - E, imaš kume ideja, svaka ti čast. To će ih dotući, pogotovu što ih uzastopce bijemo evo već četvrta godina; izludeli su zvezdaši, nikad ovako nije bilo u našem fudbalu. Nisam stigao da napravim slike u Beču, nekako tih dana otputujem za Štutgart, i u Štutgartu napravim pored mojih slika iz onog aparata, još pet-šest onih sa grbom Crvene zvezde na kesi u kontejneru. Dođem u stan i napišem im pozadi one slike otprilike ovako: Po najnovijoj rang-listi evropske fudbalske federacije beogradski “Partizan” zauzima odmah iza Saragose 17. mesto, a Crvena zvezda je, pa stavim strelicu i napišem "Okreni" i s druge strane, slika Crvene zvezde u kontejneru. Ne mogu da se setim kako se Čola preziva i nazovem Ivana: - Ike, kako ti se Čola preziva? Šta će ti Čola, pita me? Ma..., nije ništa tako važno, treba mi njegovo prezime. - Poludeli su tata kada su dobili u školi tu razglednicu. Priča mi Ivan kada je došao iz škole: - Donela, Majo, nama sekretarica na velikom odmoru dva adresirana koverta na moje i Čolino ime, i kaže nam imate pisma iz Nemačke. Mislim ja Majo da je sekretarica pogrešila, nemam ja nikoga u Nemačkoj, moj Prkac je u Beču. Vidim da je na nas poslato, piše moje i Čolino ime. Otvorim da vidim šta je u pismu, a ono ova slika. Ovi moji drugari počeše da se smeju. Sakrio sam je, nisam nikome ni pokazivao. Evo doneo sam samo da ti vidiš kakav ti je otac, i idem da je pocepam i bacim. Okrete se prema meni pa mi kaže: "I da znaš, Majo, neću nikada progovoriti sa onim tvojim ocem. Trideset prvi decembar 2011, pet sati popodne, ulazim u salon kod dve Maje. Moja Maja pored zubarske ordinacije ima i kozmetički salon, a moja komšinica Maja "Đovanka" frizerski. Đovanka frizira ćerku Nade "Ribarke", a dve devojčice sede i čekaju na red, zaista mnogo lepa deca. Uzmem fotoaparat da slikam Nadinu ćerku; fotogenično - lepo dete. Čime li je ovo Srbija zadužila kosmos, da se ovako lepa deca rađaju u Srbiji? Ljubovija je malo provincijsko mesto, ali kada subotom uveče izađeš po ljubovijskim kafićima mogao bi da organizuješ izbor misica Srbije, toliko lepih devojaka ima. Lepi su nam i muškarci i sve više su obrazovaniji i kulturniji, znaju lepo i da se obuku, ne izgledaju ni ona deca u Beču lepše obučena od naše. Posmatram mog Ivana kako raste u lepog momčica, pa njegov drugar Miljan. Gledam pre neki dan kako on i moj Ivan "motaju" neku malu na ulici. Izrastao i Miljan u lepog sportski građenog dečaka, a znam ga dok još nije bio pošao u školu. U Beogradu ili nekom našem velikom gradu kada dođeš, glava ti je sve vreme kao na lastišu, i ako nemaš "kompas" za žene, zagrljaj s banderom ti je zagarantovan. I kod nas u Beču čim spaziš lepu devojku, ne treba da proveravaš da li je naša. Sećam se jednom prilikom u Marijahilfer štrase idu dve devojke ispred mene, ne može Bog da napravi takve dve kopije. Baš hoću da proverim, ali kladim se da su naše? Požurim da im se približim, i oslušnem na kojem jeziku pričaju. - Ne mogu više Ana, dosadio mi je, ne znam šta hoće više od mene? Ne proveravam više. Kod moje Maje u salonu Maki sređuje nokte jednoj devojčici, a jedna devojka sedi pored i čeka. Jedva primetih po osmehu da je Andrijana Vesnina. Simpatišemo se međusobno još od vremena kada joj je tetka živela sa mnom u Bijeljini, a bio sam joj i dobar "teča" dok je s tetkom trajalo. Slatka, simpatična, lepo vaspitana devojčica, moderno obučena kao i tetka, vidi se po garderobi, da i tetka Vesna iz Beča vodi računa o tome. Posmatram dok pričam s Andrijanom, kako moja ćerka lepo radi nokte, zaista ima smisla za umetnost. Maki da prebacimo radnju u Beč, kada tako dobro radiš tu umetnost? - Može, ako me udaš za kakvog bogatog Švabu. Rasprodato, nema više Maki, zakasnili smo s tranzicijom. Dok smo mi ovde crtali nove granice, Poljakinje, Čehinje i Mađarice pokupile one bogate pred penzijom, i sada se odmaraju na Tenerifama i Majorci. - Đovanka, kada ću ja doći na red? - Ti, komšija si na kraju kada završim sa ovom decom, ti si mi zadnja mušterija u ovoj staroj godini. Dobro, zovi me, gore sam na spratu! Gledam televiziju na RTS-u "Vremeplov". Razmišljam koji su mi bili najlepši dočeci novih godina? Dok su deca bila mala, i dok je Jelena bila živa, dočekivali smo nove godine privatno; nekoliko puta sa kumovima Slobodanom i Zoricom u Bijeljini. Sa Koni sam proputovao od Kine do Južne Amerike, ali smo samo jednu Novu godinu dočekali u Sjudad de Mehiku i jednu u Parizu, a za moj pedeseti rođendan te godine bili smo u Brazilu u Riju. Koni i ja smo u Srbiji jednu Novu godinu dočekali sami u Skadarliji, jednu na Kopaoniku s Bobom i Marijanom Gođevac iz Šapca, a jednu u Bajinoj Bašti sa Cvetojevićima, Milenom i Cvelom, Svetom Perić i njegovom ženom. Sa Lelom iz Bijeljine sam jednu Novu godinu dočekao na Zlatiboru. Sa Vesnom sam dočekivao nove godine na Tari, Soko Banji, Interkontinentalu i poslednju u Beču na uličnom dočeku u centru Beča sa kumovima Dejanom i Bosom. Sa Zdenkom sam jednu Novu godinu dočekao u Osijeku, pevao nam je Oliver Dragojević, jednu u Beču, i dva puta u ljubovijskom motelu. Najlepši doček je ipak bio sa Zdenkom na Maderi. To je doživljaj koji se još jednom u životu sigurno ne može doživeti. Krenuli smo brodom iz Londona 22. decembra pred katolički Božić. Osamsto ljudi na brodu sa englesko-ruskom posadom - brod grad; uglavnom 90 % putnika su Englezi i nešto malo Španaca i Portugalaca; samo smo Zdenka i ja na brodu sa nemačkog govornog područja; tako da se sporazumevamo našim školskim znanjem engleskog. Na brodu: luksuzne kabine, ogromna sala za zabavu, dva restorana, kafe restoran, bar, bioskop, saloni, kockarnica - raskoš kao na Titaniku. Po ceo dan na palubi su animacije i mini sportska događanja, uveče vrhunski muzički program; prosto rečeno uživanje u krstarenju Atlantskim okeanom. Svako veče kada je na brodu neka zabava predviđena programom putovanja, od dijamanata ne možeš da gledaš u one raskošne dame, sve šljašti oko tebe. Pamtim jednu porodicu španskog industrijalca, muža i ženu sa dva sina apolonske lepote i trećeg paraplegičara, paralizovanog i u kolicima; lepo obučenog, sa poslugom koja je non-stop uz njega. Muž, markantan uglađeni gospodin, preko dana na palubi sportski obučen, uveče besprekorno elegantan; žena gospođa srednjih godina sa savršenom figurom, i aristokratskim držanjem, podsećali su me na moja srednjoškolska razmišljanja u krevetu posle odgledane holivudske serije "Dinastija", o raskošnom bogatstvu i nesrećnim sudbinama bogatih ljudi na Zapadu. Još jednom sam, posmatrajući ih svakodnevno na brodu u različitim situacijama; od ponašanja za ručkom ili večerom, do sedenja u kockarnici za ruletskim stolom; da kultura čini čoveka, a ne nikakve diplome i titule. Da budeš gospodin moraš da se rodiš za tu ulogu, to se u školama ne uči. Tenerifa, Lanzarote, Fuerteventura, Gran Kanarija, sva ta ostrva smo prošli dok nismo uoči Nove godine uplovili u luku Funchal na Maderi. Ostrvo taj dan vri od turista iz celog sveta, organizacija na ostrvu je fantastična, atmosfera praznična. Ceo dan je turistički program koji je privukao turiste iz celog sveta; neopisiv ambijent portugalskog folklora. Dvanaest brodova u devet sati uveče isplovljava iz luke, i usidruju se na razdaljini od jednog kilometra od obale, polulučno poređani jedan pored drugog. Na brodu počinje najlepši novogodišnji program koji može da se osmisli i režira, samo u posebnoj profesionalnoj izvedbi. Raskošne dame s briljantima na rukama i dijamantskim ogrlicama oko vrata, i njihovi bogati kavaljeri obučeni besprekorno, po poslednjoj svetskoj modi, igraju na podijumu u ritmu muzike; posebno odabrane za takve svečane događaje. U deset do dvanaest svi izlaze na palubu sa šampanjcem u ruci. Počinje odbrojavanje, i tačno u ponoć kreće najlepši vatromet koji čovek može da osmisli i ljudsko oko da vidi. Na palubi prasak čepova šampanjskih boca, pomešan sa žagorom ljudi koji međusobno jedni drugima čestitaju dolazak Nove godine. Pola sata ostrvo sa svih strana gori u vatrometu najlepših boja i figura koje se neprestano smenjuju na nebu; radost na licima ljudi, oduševljenje na brodu. Razmišljam dok gledam taj nezaboravni prizor oko mene; da li ću još ikada u životu prisustvovati takvom događaju. Nemoguće je to, to je doživljaj za samo jedan put, svaki drugi put bi to bila puka improvizacija. Grupa Engleza s kojima smo već u toku putovanja postali prijatelji, za stolom, otvara još jednu flašu ruskog "krim sekta" na koji sam ih na večernjim zabavama "navadio", i svi skupa za stolom nazdravljamo: za Jugoslaviju, za Englesku, za Portugal, za Rusiju, za Novu 1988. godinu. Večeras sam opet s mojom decom na dočeku Nove godine u mojoj Ljuboviji. Razmišljam kako život kao na filmskoj traci neprimetno prolazi. Neprimetna prolaznost života. Uspomene su uvek tu s tobom, one ti život ulepšavaju i poslednje, zajedno s tobom odlaze u večnost. - Maki, šta to peglaš? Hoću da prepeglam Ivanu ovo što si mu doneo, i da ispeglam ovu moju haljinu. Hoćes li i onu moju košulju i pantolone ako te ne mrzi? - Hoću, što neću, uzeću da ti to ispeglam. - A peglaš i pare vidim? Gde, otkud mi? - Pa, one tamo, što si ih stavila u onu knjigu. A te, video si? Slučajno tražio sam olovku da nešto zapišem. Uletelo, nisam se ni nadala, pa da ih malo ispeglam i složim. A na kojoj temperaturi peglaš evre?, hoću da čujem kako Maja pegla lovu. Ima ovde vidiš na ovom regulatoru piše "za evre" a na ovom dole piše "za dinare" i samo kad imaš para nije problem za peglanje; radi dobro ova pegla; smeje se Maja dok mi objašnjava kako funkcioniše ljubovijski sistem peglanja para. Kada ti stiže, Nataša? Otišao je Vanja da je sačeka na autobuskoj stanici, sada će i oni ako autobus ne kasni. Lepa ti ta haljinica Maki, da se neko večeras na dočeku ne zaljubi u tebe? Neće, večeras u horoskopi mi stoji, da ću se tek u maju zaljubiti. Daleko je to do maja, ko će toliko dugo čekati? Prava ljubav se tata uvek čeka. Dobro, ako je tako sačekaćemo onda i taj maj. Nego da ja otvorim flašu vina, da mi nazdravimo za nove ljubavi u Novoj godini, i počnemo sa zagrevanjem, ostalo nam je još sedam sati do odbrojavanja. Izlazimo iz auta, ispred nas u kafanu u “Etno-selu” uđoše dva bračna para. Iz kafane dok silazimo niz stepenice čuje se muzika; orkestar svira "Tamburaši, tamburaši”.... Na vratima nas dočekuje Nikola, i dok idemo prema našem stolu gledam okolo koga sve poznajem. Slabo koga ja ovde poznajem; stigle nove generacije, a i ja sam po tom pitanju u Ljuboviji stranac, razmisljam dok idemo prema našem stolu. Lep sto Maja rezervisala; skroz desno od šanka u ćošku prve sale. Dok sedamo za sto primećujem okolo mnogo lepih etno-detalja, kojih kada sam tu bio poslednji put nisu bili. Vidi se da Nikola sve to s ljubavlju i istančanim ukusom radi, i da za azbukovački “etno-stil” ima šmeka. Nešto slično sam video u srpskoj Sent Andreji kod Budimpešte. Odvela me tamo tadašnja prijateljica Ilonka, "Ica", Mađarica. Jedne nedelje u Budimpešti, dok smo na terasi njene kuće na obali Dunava ujutro pili kafu, kaže mi Ica: Drago, (tako me zvala Ica) danas te vodim da vidiš gde žive tvoji Srbi u Mađarskoj, koji su se tu naselili još u vreme Čarnojevića. Mali ukusni restorani slični Nikolinom pored Dunava, gde god uđeš priča se srpski; ambijent mešavina srpsko-mađarskog stila. Sent Andreja je uvek puna turista, pošto je petnaestak kilometara udaljena od Budimpešte. Posle ručka u jednom takvom etno-restoranu, sličnom kao kod Nikole, otišli smo da mi pokaže mađarsko “Etno-selo” koje se nalazi tu u blizini Sent Andreje. Ogroman etno-kompleks izgrađen na prostoru od skoro kvadratnog kilometra, uređen kao tipično staro mađarsko selo, pun je turista. Kuće sa dvorištem, štalama, senjacima, pomoćnim zgradama, bunarima, unutrašnjim enterijerom iz starih vremena i starinskim nameštajem; sve to tako izgleda kao da tu već neko živi, kao što se živelo pre stotinak godina. Napravio sam divne fotografije koje imam kod kuće u albumu. Prijatna domaćinska kućna atmosfera kod Nikole, stvara utisak kao da smo na porodičnom dočeku Nove godine. Kafana se skoro napunila. Muzika svira porodičnom društvu, drugi sto od našeg, i oni vidi se već hvataju zalet; počinju da kite muziku novčanicama. Društvo pored nas s leve strane sto; sede dva muškarca ozbiljnih lica sa prilično zgodnim ženama; izgledaju kao direktori koji su u “Etno-selo” na doček Nove godine doveli sekretarice. - To su Lazarevčani, oni svake godine dočekuju Novu godinu u Ljuboviji, a ovi dvoje do nas su pop i popadija, mladi bračni par, tu sa Vrhpolja, tek su se uzeli, kaže mi Maja. Posmatram ih, vidi se da se vole: drže se za ruke zaljubljeno ne skidaju pogled jedno s drugog, baš ih je lepo pogledati. Vidim Zorana "kapetana" u ćošku sa ženom i nekim društvom; okrenuti su leđima, ne prepoznajem ko su. Zoki mi hvata pogled, diže ruku i "vazdušno" se pozdravljamo. U centralnom delu sedi Pavle Gavrić, mlađi sin Pere frizera, sa prijateljem i ženama. Sto pored njih prema vratima dve lepe devojke, ustale igraju, a dva muškarca koji su s njima sede jedan pored drugog i razgovaraju. Koje su Maki one dve lepe devojke što igraju?" Naša deca iz Ljubovije; ova plavuša s mužem je unuka pokojne Bibe komšinice, a ona druga s mužem je snaja naše komsinice Milene. Dolazi Mijo konobar da nas posluži, pozdravlja se i čeka da naručimo piće. Na licu mu se vidi da su i njega godine potrošile. Sećam se kada je kao mlad dečko došao u Mačvanski Prnjavor da radi u tek otvorenoj "Pivnici" kod mog dobrog prijatelja Janka Letice: mlad lep, vitak, poslušan; rođen za kelnera, znala ga je cela Mačva. Služio me je moj "Krivotorbić" godinama, kada god sam preko leta dolazio iz Nemačke, a i kasnije; ne znam ni sam koliko puta, bilo nam je tu jedno vreme nezaobilazno mesto sastajanja. Naručismo piće, Maja odmah "startuje" votku s kiselom; a nas troje naručujemo crnogorski “vranac prokorde”, provereno dobro crveno vino u Srbiji. Muzika, tamburaški orkestar uživo; dva harmonikaša, tamburaš i kontrabasista, svi pevaju; dobro se tonski uklapaju, prijaju za uho. U drugoj sali do nas je mlado društvo, tamo je i intimnije svetlo, čuje se pesma za stolom: - Ljubav mi srce mori; dođe im i muzika za sto da im pomogne, krenuše i oni da se vesele. Servira Mijo s Nikolom večeru, napuni se sto klope i pića, kao i uvek kada su proslave u Srbiji. Muzika se prebaci za susedni sto, krete pesma: “Moja mala nema mane", zapevaše svi za stolom; odmah zatim i neka pesma uz koju može da se pleše, uhvati me Maja za ruku. - Hajde, tata da otvorimo ples! Maki lepo pleše, prilagodljiva je svakoj promeni ritma; godinama smo uhodan plesački par, i volim s Majom da plešem. Ustadoše i drugi da plešu; napuni se onaj centralni deo gde ima prostora za igru s plesačima. Odigrasmo dva-tri plesa, i vratismo se da nazdravimo s Vanjom i Natašom za ispraćaj stare godine. Prijatna atmosfera u društvu s mojom decom, a davno je bilo kada smo poslednji put Maja, Vladimir i ja zajedno proslavili doček Nove godine. Krete i prvo kolce, odoše Maja i Nataša da igraju. - Baš se ćale prijatno osećam, i ovde je uvek lepo. Ovde preko leta znamo da uz muziku ostanemo do zore, a ujutro se svi treznimo u Drini; jutarnje kupanje sa trežnjenjem. Još jednom me Maja povede da otplešemo jedan blok, i dok igramo posmatram kako su se Vanja i Nataša popele na klupu i igraju. Vidi se da su pod malim gasom. Vanja obilazi društvo u drugoj sali, tamo su neki s kojima se zna, vraća se za sto, i vidim kako na klupi sam igra uz pesmu ”Polomiću čaše od kristala”. Uzimam kameru da ga snimim, i šetam kamerom po kafani da zabeležim što više interesantnih kadrova. Pratim kamerom muziku, prilazim im sasvim blizu, zumiram tamburaša, odvajam kadar prema gospođi koja baš ume da se veseli, i završavam dvominutni blok. Dvojica Lazarevčana, simpatični momci koji se znaju s Majom, prilaze stolu i nazdravljaju nam. Prijatna novogodišnja atmosfera u kafani kod Nikole, baš kako smo i očekivali. Gužva u centralnom delu kafane, ples, pa opet kolo, pa ples. Vratismo se za sto da nazdravimo, stigla i treća flaša vina. Još jednom snimim dva bloka s kamerom, kontrolišem za stolom kadrove, i planiram da to sve sastavim u jedan film. Muzika svira Lazarevčanima; završava pesmu i počinje odbrojavanje 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1 SREĆNA NOVA 2012. GODINA Maja mi prva čestita Srećnu novu, i želi da se ove godine konačno vratim u Ljuboviju i da mnogo još ovakvih godina proslavljamo zajedno. Ja njoj da se ove godine zaljubi, a Vanji da se do Đurđevdana oženi. - Kratak rok ćale, bojim se da ti se neće ispuniti želja, ali potrudiću se da ti bar do iduće Nove godine dovedem snajku u kuću. - Ja tebi ćale želim da se vratiš u Ljuboviju, i čim stigneš kupujem ti najbolji pribor za pecanje. Meni Nataša želi da ove godine konačno izdam zbirku mojih pesama, koju će mi ona pomoći pri štampanju, a ja njoj kao i Maji da se zaljubi u nekog dečka i da ga na leto, u julu, dovede u Ljuboviju na regatu. Počinje čestitanje na sve strane po kafani, nastavi muzika da svira. Maja i ja plešemo, dok Vanja i Nataša za stolom imaju neku temu za razgovor. - Daj, ćale, da i ja tebe zabeležim u kameru. Uzima Vladimir kameru sa stola, seda za sto, i snima moj razgovor s Natašom i zagrljen s Majom pravi neke bezvezne kadrove unoseći kameru sebi i Maji u lice. Pijan je, znam ga, čim počne da se neprekidno smeje, i da grli i ljubi sestru. I Maja je popila prilično, vesela je, i dok je gledam kako s Nikolom priča, razmišljam hoće li moći da vozi auto. Maki, smanji malo gas, nećeš moći da nas odvezeš kući ! - Ne sekiraj se, tata, imamo mi ‘prirodnu navigaciju’ odavde; naučio je auto ako treba i bez vozača da ode do kuće. Maki, iduću Novu godinu dočekujemo ovde sa „malim zelenim“ samo da Nikola napravi u onom njegovom kukuruzištu pistu za sletanje pa da ih dočekamo kao pravi domaćini. - Stvarno, tata, misliš da će se nešto desiti 21. decembra"? Svašta predviđaju ovi što to proučavaju. Mene je Maki davnih godina Erih fon Deniken svojim knjigama zainteresovao za tu najstariju civilizaciju na našoj planeti. Ja sam obišao sve te gradove gde su Maje i Inke živele: Tikal, Tulm, Teotihuacan, Uxmal, Palenque Chichen Itzu i Machu Pichu iskopine najstarijeg Inka grada u Andima. Maje su misteriozno nestale pre 4.000 godina, i do dana današnjeg niko ne zna ni odakle su došli, kao što se ne zna ni kuda su otišli, i kako su nestali. Edgar Cayce spominje u jednoj naučnoj literaturi da su došli sa Plejade. Takođe je bilo poznato da su Maje bili veliki poznavaoci astronomije, kao i saznanjima o raju. Maje opisuju pet različitih doba u prošlosti, od kojih je svako trajalo 5.125 godina. Takođe su nam stavili do znanja, da se svako od ovih doba završavalo kataklizmičnim promenama i čišćenjem negativnih energija čovečanstva. Prema njihovim saznanjima peto finalno doba je počelo pre 5.125 godine. Mnogi se pitaju zašto se njihov kalendar koji je stvoren pre više od 2.000 godina završava zajedno s petim dobom u nultoj tački. Da li to znači da nema sledećeg doba? Po Maja kalendaru je kraj, od tog datuma nema ništa dalje zapisano. Pronađena je i ova druga ploča, sastavili su te dve ploče, i sve se poklapa. Tog datuma stupićemo u jednu sasvim novu civilizaciju u kojoj počinje novi život. "Crna pukotina" na mlečnom putu, ima više mitoloških značenja: ulica podzemlja, usta kosmičkog monstruma, kanal rađanja kosmičke majke, koja pri konjunkciji sreće prvog oca ili tačnije rečeno, spajanje prvog oca s kosmičkom majkom. - Ma kakvi tata nema od toga ništa, svetska kriza, plaše narod s tim. I mi smo, Maki, ovde došli pre deset hiljada godina sa svemirskim brodom sa planete "Zemlja zapad", i spustili se na našu domovinu zemlju. Bili smo tu čitav jedan ljudski vek. Do tada su ljudi koji su poslati tunelima na zemlju da je nasele bili neznanobošci, koji su se bojali samo prirodnih pojava. - Nemoj da me plašiš s tim, već Maja postaje ozbiljna. Jednog dana ćemo ih Maki sigurno dočekati ovde, da li ovog decembra ili nekog drugog datuma svejedno, oni ne žure, kod njih je to mereno našim vremenom na zemlji možda dva sata, dve minute, ko zna kako oni mere vreme, i da li ga uopšte mere? Postoje, Maki, stotine zapisa o tim neidentifikovanim objektima, koji obični ljudi viđaju na nebu, ali važna saznanja se sigurno kriju od javnosti. Ja lično mislim da su Ameri i Rusi sigurno u nekoj vrsti kontakta s njima. - Zamisli da dođu i da nas odvedu ko zna gde, ili da nas jebote sve pobiju?, već se Maki ozbiljno zabrinula. Ima ih sa nekih planeta koji su miroljubivi, a sa nekih su ratoborni i krvoločni. - Pa, gde bi to tata oni nas odveli; uh, sačuvaj Bože, vidi već se ježim, otrezni se Maja iz cuga, a meni postaje pomalo smešno, pa je ložim još malo. Ako prvo Maki dođu oni miroljubivi, oni će nas odvesti na neku planetu gde su uslovi za život kao i ovde na zemlji. - Pa, je l’ bi nas vratili opet ovde u Ljuboviju, pravi Maja scenario kao u Spilbergovom filmu. Šta misliš Maki, ti se posle nekoliko kosmičkih sati vratiš u Ljuboviju, a tvoj Ivan deda, igra se sa unučićima ovde kod nas u kući; a ti u ovim godinama kao sad, nisi ništa ostarila za ta dva kosmička sata. U Ljuboviji "mali zeleni" naselili Kineze, Ivanova snajka kosooka, a unučići ne znaju srpski, i normalno ne mogu da se s prababom sporazumevaju. - Ej, tata, pusti to, nemoj da mi više pričaš o tome, taman odmah da se ubijem, već se Maki uozbiljila. - Pusti ti te tvoje male zelene, ne trebaju oni nama, lepo je nama ovde i bez njih. Ajde da mi proslavimo ovu našu Novu godinu, ne znaju oni da se vesele kao mi, ustaje Maja iza stola i traži muziku za sto. Krete kolce, skoči Maja iza stola, za njom i Nataša, i odoše u kolo. - Šta to ložiš Maju sa vanzemaljcima?, pita me Vanja, i smeje se. - Znaš li onaj vic o Sosi i marsovcu. Ne znam koji? Sleteli marsovci kod Sose i Lale na salaš, i prvo veče kad su pošli na spavanje, dogovore se da promene žene. Ustali ujutro, pita Lala Sosu: - Je l’ Soso pa kak ti je bilo noćas? - Joj, Lalo, kod ovog marsovca podešavaš ‘Miška’ kak ti je volja, levo uvo ti je za dužinu, a desno za debljinu; baš sam se celu noć nauživala. - A kak je tebi Lalo bilo? - Joj, Soso, ja sam ti noćas skroz najebao. - A što Lalo? - Ova moja marsovka celu noć mi čupala uši, vidi kako mi se uši crvene. Smejem se. - Ako dođu marsovke, najebali smo i mi ćale, možda su stvarno zahtevne. Prošlo je tri, izlazimo iz kafane. Ostalo iza nas ono društvo iz Lazarevca, i još dva stola u onoj drugoj sali. Sedamo u auto Maki uključuje "prirodnu navigaciju". Iz kafane se čuje muzika, orkestar svira “Vreme nosi dane”…....
Posted on: Sun, 29 Sep 2013 08:31:33 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015