Bila mi je potrebna samoca polja. Gde samo vetrovi slobodno i bez buke prolaze... Riznica svekolike trave i kukolja... Gde se mesaju mira i suza staze... Bilo mi je vise nego potrebno zaustavit se na mestu gde pitanja niko ne postavlja... Sagledat srce do dubine... i ostavit bol, tamo gde se retko ko usudi da ostavlja... U krilo polja sam ga polegla. Ko sto mati polaze prvorodjeno... s puno neznosti i obzira... Pokrila sam ga mekom travom i laganim zaboravom.. Da ga niko ne budi, da ga niko ne dira... Ostavila sam ga i nad poljem prosula mrtvog dela srca, pepeo.. Uzalud sam se za njim osvrtala... vetar je vec trag, uveliko zameo... Bila mi je potrebna samoca polja. Cini mi se da me jedino ona razume. Nista ja nisam ni nakon povratka bila bolja... Bolela mi neka druga bol, sto sam ostavila delic srca tamo... a ono jadno samo kroz bol samnom pricati ume...
Posted on: Mon, 23 Sep 2013 11:28:58 +0000