DIZEL - POVRATAK KULTURE SIROMAŠTVA 23. октобар 2013. у 23:01 Piše: Tamara Vlaškalin Dizel u plastičnim flašama, dizel na nabildovanim telima, dizel u glavama. Neki novi klinci devedesete nazivaju “veselim”, verovatno zbog lakih muzičkih nota koje su ih obeležile. Vesele ili tužne, ove godine donele su preokret. Kulturni. Donele su novi životni stil, religiju danas poznatu kao 4P. Podsećanja radi: pajero – pejdžer – pištolj – plavuša. Glavni junak post komunističke pop kulture bio je opasan momak “dizajniran” u gornji deo trenerke uvučene u farmerke, brendirane parike sa vazdušnim jastucima, sa zlatnim lancima oko vrata, krstačama, frizurom na keca, eventualno “tarzankom”. Rečju - dizelaš. Bezbroj je sinonima koji ukazuju na pripadnika možda jedine autentične srpske subkulture: dizelander, zeldi, dizel-momak… “Mislim da je dizelaški pokret jedini autentični srpski modni trend. Da li je rodonačelnik Aleksandar Knežević - Knele ili ne, ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali je izvesno da je on tada bio modna ikona. On je sinonim za tu generaciju i sve što je ona donela sa sobom. Od odevanja do muzike. Činjenica je da je ta potkultura imala neobjašnjivu moć, te se na srpskom tlu “primila” bolje nego bilo koji drugi period naše savremene istorije” , kaže Branko Rosić, beogradski novinar i urednik koji se dugo bavio istraživanjem različitih pop kultura. Dizel pokret devedesetih nije doneo samo modne novine nego je stvorio nove simbole moći, nove toteme, autentičnu muziku i nova pravila igre. Kulturna obeležja okupljena oko figure muškarca ratnika (ako ne u pravom smislu reči, onda bar uličnog) postala su svakodnevica. “Sa svojevrsnom kulturnom revolucijom u javnom prostoru i zoni popularne kulture od početka do kraja devedesetih započinje ono što sociolozi nazivaju “kulturama siromaštva”, koje su praćene nestankom srednjeg sloja i realnom i simboličkom borbom za svakodnevni opstanak. Glamurizuju se i uzdižu mačizam i fantazam o svemoćnom muškarcu, nedodirljivom za zakon i poredak, i ženi, erotskom objektu, koja ga prati kako bi zadovoljila njegove želje”, mišljenja je prof. dr Ivana Kronja, autorka knjige “Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbo-folka”. Idoli mladih postaju ljudi iz kriminalnog miljea, dileri i ratni profiteri. Neki od njih predstavljeni su u čuvenom dokumentarcu “Vidimo se u čitulji”. I zaista, iz dana u dan, viđali smo ih u čituljama, uz sentimentalne “poslednje pozdrave” momaka koji su čekali svoj red na trenutak slave koji će ih odvesti u (ne)zaborav, dok su im roditelji čekali u redovima za šećer, ulje, cigarete… Momcima devedesetih jedini je san bio kako živeti živote svojih idola. “Imao sam priliku da gledam razočarane majke koje pronalaze kod sinova isečene novinske feljtone i članke o kriminalcima i dizelaškim ikonama čiji se život obavezno prerano završavao. Može se slobodno reći da je Knele bio srpski Džems Din u tom periodu. Lansirao je svoj modni brend, životni stil i, na kraju, umro mlad. A klinci tzv. “dizeldorf generacije” patili su za njim”, seća se Rosić. Sklonost ka nasilju pripadnika dizelaškog pokreta uvek je bila pravdana patriotskim namerama u društvu koje doživljava i preživljava ekstremnu pravoslavizaciju. Ikone devedesetih propagiraju ekstremni nacionalizam, život na ivici i bahatost. Urušavaju se vrednosti koje su važile kao društveno podobne do perioda devedesetih. Sa novom srpskom elitom, koju su činili kako pripadnici vlasti tako i ratni profiteri, formira se autentični životni stil na našim prostorima. I kako kaže filmolog dr Ivana Kronja, “dizelaši se svrstavaju u potkulturu “ratničkog šika” koji se u velikoj meri preklapa sa srpskom ratno-profiterskom elitom tog perioda”. “Pojam „ratničkog šika“ u našoj sredini definisala je sociolog dr Ratka Marić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, u svojoj doktorskoj tezi o omladinskim potkulturama. Ona kaže: „Dok je na listi prioriteta neutralne omladine brak, porodica, obrazovanje i studije, orijentacija jednog dela mladih ide u pravcu hedonistički mahnitog uživanja u potrošnji ratničkog šika. Oni prepoznaju svoju šansu i, snalazeći se u „haosu“, unovčavaju tuđu zbunjenost“. Dizelaše prati tačno određeni, sportsko-svetlucavi stil, oni se razmeću prekršajima i oružjem i ističu svoju kupovnu i materijalnu moć, opsedajući mesta gradske potrošnje. Na filmu ovaj stil je vidljiv u dokumentarcu Janka Baljka „Vidimo se u čitulji (1995), kao i u priči „Priče iz groba“ u igranom omnibusu „Oktobar“ (2011)“, podseća Ivana Kronja. Taj “ratnički šik” nije se mogao zamisliti bez posedovanja oružja. Devojčice iz tog perioda smatrale su da boljeg afrodizijaka nema od pištolja poluskrivenog u unutrašnjoj strani kožne jakne “bokserice” ili sintetičke svilenkaste “Kappa” trenerke. Na listi afrodizijaka bili su neizostavni novi džipovi, kradeni gedžeti iz inostranstva, pa čak i opasni nadimci po kojima su bile poznate nekrunisane vođe. I novac. Istina je da su ceo pokret ustoličile grupe koje su brzo i lako dolazile do novca, te su svoju moć demonstrirali ne samo kroz huligansko ponašanje, nego i kroz trendove u odevanju. Na kraju krajeva, od svetskog modnog brenda “Dizel” srpski pokret devedesetih je i dobio ime. Ipak, postoje i druga tumačenja od kojih je zanimljivo objašnjenje da je dizelaški pokret ime dobio po omiljenom biznisu mladih tih godina – švercu benzina. Kao što rekosmo, modni postulati tog vremena bili su zlatne kajle s masivnim krstačama, široke pantalone u koje su se upasivale svilenkaste firmirane trenerke , „air max“ patike, džemperi sa V izrezom... Deo urbane legende o prerano preminulom pripadniku voždovačkog klana, Kneletu, govori da je upravo on prvi upasao trenerke i okačio zlatni krst oko vrata. Međutim, nekoliko godina kasnije, Kristjan Golubović tvrdio je da je on sam začetnik novog modnog trenda i da mu je tadašnji uzor bio američki rvač Mister Ti, poznatiji po ulozi u filmu Roki 3. I zaista, primećuje se velika sličnost u stilu odevanja između srpskog dizelaša i američkih repera i (polu)kriminalaca iz američkih getoa. Branko Rosić primećuje da je dizelaštvo nekako više bio muški trend, dok su pored njih bile “dizelašice”, veoma sličnog modnog opisa, ili silikonske lepotice zvane “sponzoruše”. “Prototip žena iz dizelaškog perioda možemo videti po narodnim pevačicama koje su šetale sa gangsterima i kontroverznim biznismenima. Sponzoruše se vezuju za sponzora, a sponsor je, po pravilu, neko ko ima novac. U to doba to su bili kriminalci. Mi i sad imamo recidive devedesetih. Prenaglašena seksualnost, prsate lolite sa malim psima, poput današnje Paris Hilton. Na taj period kod nas me podsećaju i ružičasti mobilni telefoni ukrašeni čupavcima i lančićima”, kaže Rosić. Opasni momci, gangsterska estetika, specifičan sleng i stereotipi o lepotici i kriminalcu našli su svoje uporište u turbo kulturi koju je pratila novokomponovana muzika: miks srpskog folka i euro densa. Ujedno, muzika je bila jedno od oružja tog vremena. Na početku devedesetih u svakodnevnu upotrebu ulazi pojam “estrada” objašnjavajući fenomen masovne medijske eksploatacije jeftinog zabavnog sadržaja koji se plasirao publici, podržan od strane tadašnje političke elite. Novonastala estrada preko noći je postala jedna od najmoćnijih poluga u društvu. “U tvrdom komunizmu nije bilo estrade, država je kontrolisala kulturu i ideološke poruke koje je ona mogla da da. U mekom komunizmu, tj. socijalizmu, vidimo prvi uspon tržišta i estradnih zvezda, koji takođe reflektuje politički populizam, ali slobodnije, kroz dozvolu eskapizma i “lakih” sadržaja. Devedesetih se funkcija estrade politički zaoštrava i približava autoritarnoj vlasti, dok je danas njena funkcija u održanju tranzicionog poretka opterećenog korupcijom u politici i ekonomiji, pa tako i u moralu i kulturi, što se lepo vidi na sadržajima najkomercijalnije estrade, gde se novac opet okreće u rukama nekoliko moćnika, sada privatnika”, kaže Kronja. Turbo – folkeri svoje uporište našli su u podršci političkog i poslovnog (čitaj: kriminalnog) džet seta. Logična posledica ove bliskosti su i brojni brakovi i emotivne veze između srpskih (polu)kriminalaca i folk pevačica. Svakako najpoznatiji estradni i ljubavni parovi bili su Željko Ražnatović Arkan i Ceca Veličković, zatim Goca Božinovska i Zoran Šijan, Lela Andrić i Srđan Adžemović, Jelena Karleuša i Zoran Davidović Ćanda… Ni jedan od pomenutih muškaraca nije umro prirodnom smrću. U svakodnevnoj upotrebi, reč “estrada” direktno upućuje na muzičku scenu. Nastali muzički hibridi – turbo-folk i srpski dens jasno su upućivali na siromaštvo: manjak novca, manjak obrazovanja, manjak talenta… Domaću muziku možemo okarakterisati kao kombinaciju eurodensa i američkog repa, sa primesama regionalnog folka. Pionir u ovom muzičkom žanru bio je Funky House Band, a njihov hit “Ribe da brže mrdaju guze” otvarao je i zatvarao žurke po beogradskim splavovima, dok je video spot za pomenutu pesmu ušao u antologiju estetskih promašaja. Ipak, najprepoznativljiviji izvođači tog vremena bili su Ivan Gavrilović, B3, Dr Igi, Funky G… Većina pesama pomenutih izvođača nabijena je fascinacijom kriminalom i banalizovanjem emocija i ljubavi. Setićemo se naslova poput “Gangster za ljubav (kad voliš ubijaš), “Kralj kokaina”, “Olovna ruka”… Većina bendova koji su devedesetih doživeli popularnost bili su inspirisani eurodens muzičkim stvaralaštvom, poput 2Unlimited i La Bouche. A na pitanje kako je uopšte došlo do eksploatacije turbo-folka i densa u državi, prof. dr Ivana Kronja jasno objašnjava: “Vrlo jednostavno, političkom i ekonomskom intervencijom”. U isto vreme dolazi do nagle “pravoslavizacije”, te je i religija među omladinom imala svoja turbo-folk tumačenja. Do devedesetih je gotovo nemoguće bilo videti automobile okićene badnjakom, krst na retrovizoru, običaj da se krstite kada automobilom ili gradskim prevozom prolazite pored crkve, odlazak po blagoslov... Pomenuta ponašanja viđamo i danas, dvadeset godina posle. Recidiv iz prošlosti je i klanovska “ulična politika” i razvijen osećaj pripadnosti određenim grupama, organizovanim, pre svega, po gradskim koordinatama. Iako se Zemun uvek povezuje sa periodom posle ubistva Zorana Đinđića, tradiciju stecišta opasnih momaka ima od mnogo ranije. Nezvanično, Zemun je prestonica dizelaškog pokreta devedesetih, te je u skladu sa tadašnjim okolnostima i dobio svoje drugo ime – “Dizeldorf”. Zemunski momci s asfalta kao svoju braću prepoznali su u istomišljenicima sa drugih gradskih lokaliteta. Pre sega sa Voždovčanima i Surčincima. Interesantno je da ovi klanovi još uvek postoje, ali se pripadnici istih nazivaju drugačijim imenima. Pre svega – navijačima. Danas nas na devedesete još uvek podsećaju ulični okršaji, ubistva (manje) poznatih biznismena, krvava atmosfera pred važna sportska dešavanja, vaskrsnuće dizelaških muzičkih pravaca... Objašnjenje bi bilo jednostavno – recidivi iz prošlosti. Ali... Taman dok su padali u zaborav, ili se samo tako činilo, devedesete su vaskrsle. Prepakovane. Svaka sličnost sa politikom i kulturom devedesetih nije slučajna.
Posted on: Wed, 23 Oct 2013 21:35:30 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015