DRAGOSLAV BOKAN JUGOSLAVIJA Molim za vašu punu čitalačku pažnju, jer je u naslovu sadržana najstrašnija reč naše istorijske sudbine, a čitava tragedija XX veka srpskog naroda se potpuno poklopila sa nastankom Jugoslavije (1918), njenim međuratnim razvojem, usponom, ratnim dešavanjima, ideološkom transformacijom (posle 1945), a zatim i potpunom zloupotrebom, degeneracijom, raspadom (1980), smrću (1991) i posmrtnim truljenjem (kroz skraćenu Jugoslaviju i SCG). Da, jugoslovenstvo je nastrašniji virus, koji je iznutra gotovo razorio srpstvo. Preoblikovao ga u nešto što nikakve veze nema sa njegovom (našom) suštinom, izmenio nam duhovni lični opis, promenio nam dušu, srušio karakter, odbacio nasleđe predaka i vekovnu tradiciju, rastopio hrišćanski kosovski zavet u banalnu ideologiju konformizma i lične koristi, plemenitost zamenio neograničenom ambicijom, skromnost i trpeljivost pretvorio u histeričnu težnju za uspehom po svaku cenu, vernost preokrenuo u prevrtljivost i beskrajno samoopravdavanje, a ljubav prema otadžbini u poštovanje bezličnog Ustava i formalnih zakona. Potpisali smo svoju smrtnu presudu onog trenutka, kada smo - prvo 1918, a onda 1945, pa po treći put 1991. godine - srpstvo i srpsku državotvornu ideju odbacili u korist nekog od dosadašnjih oblika jugoslovenstva. A jugoslovenstvo je travestirano, deformisano srpstvo, ispražnjeno od svake suštine. Tu ne samo da nema svega onoga što nas je odlikovalo, počevši od Jovana Vladimira i Stefana Nemanje pa do Cera, Kolubare i Kajmakčalana, već nema - ničega. Ni zaveta, ni tradicije, ni iskustva prethodnih generacija, ni geopolitičkih ili ekonomskih interesa, ni pobedničke ratne logike, ni ostvarenja dugo sanjane ideje „svih Srba u jednoj državi" (jer se pritom mislilo na srpsku državu, a ne na monstruozni hibrid nekakve „južnoslovenske federacije"), ni prave ideologije ili estetike ozbiljno shvaćenog „slovenstva", ni kreativne integracije u okvir „ruske ideje" (koja je regularni nastavljač one originalne, zajedničke nam „vizantijske ideje"), ni ognjenog entuzijazma nekakve široke narodne volje (kao u revolucijama). Jugoslavija je nastala političkom odlukom tadašnje „međunarodne zajednice" i odrođene (ili naivne) nacionalne elite, a kroz birokratske mere usmerene na suzbijanje autentičnog srpstva. Ukinuta nam je himna, promenjeni grb i zastava, razbijeno vojno i državno ustrojstvo, odbačeno pravoslavlje kao suštinski konstitutivni element „srpske ideje" (onakve kakvu smo je do tada poznavali) i nametnuto „bratstvo i jedinstvo" sa dojučerašnjim krvnim, ratnim neprijateljima (uz to druge vere i društvenog ustrojstva). Sve je od tada počelo da se izgovara i misli polovično, po „ključu", da se neko od naše „jugoslovenske braće" ne bi slučajno uvredio. Svako naše pominjanje nepojamnog junaštva i nadljudske hrabrosti srpske vojske u svetskom ratu se dočekivalo sa dizanjem obrva, ciničnim komentarima, mrštenjem, prezirom i otvorenim negodovanjem (što je i dovelo do krvave drame u Skupštini, 20. juna 1928. godine). Odjednom smo morali da prestanemo da se sećamo muka pod Turcima (zbog jugoslovenskih muslimana), stradanja u Mačvi s početka Prvog svetskog rata (zbog jugoslovenskih Hrvata), pravoslavnog predanja i junačke balkanske prošlosti (zbog germanizovanih jugoslovenskih Slovenaca), Svetog Save i Svetih Otaca naše srednjovekovne Crkve (zbog hodža, svećenika i pastora u školama i vojnim jedinicama novoformirane „jugoslovenske vojske"). A jugoslovenska vojska je stvorena na nedefinisanim idejama junaštva Velog Jože, Matije Gubca i Sinan paše, veštački spojenih sa Despot Stefanovim, Hajduk-Veljkovim, Sinđelićevim i Tankosićevim herojstvom.Sve je postalo konstrukcija: veštačka, čas posoljena, čas zaslađivana, isečena i prekrojena po novim „jugoslovenskim" merama i standardima. Ništa više nije bilo organsko, prirodno, spontano, nastalo kao prirodni proizvod dugotrajnog istorijskog procesa. Sve je - baš kao i novi grb i himna - bilo isečeno na tri dela, ujednačeno i uprosečeno. Srpska ocila i orlovi su počeli da se dizajnerski komponuju sa hrvatskom šahovnicom i slovenačkim planinskim vrhom, a „Bože pravde" (kao prva od tri strofe) sa „Lepom našom domovinom" i „Naprej zastava slave". Brkati narednici i iskusni srpski generalštabni oficiri su delili kasarnu sa austrijskim bojnicima i kavaljerima s kojima su do pre samo nekoliko meseci žestoko ratovali. A da se novoprimljeni „jugoslovenski oficiri" ne bi osećali podređeno - dobili su čin više nego što su ga imali u carskoj armiji habzburške dinastije. Dok su srpski oficiri ostali u svom dotadašnjem rangu. Da ne spominjemo junačke pukovske srpske barjake (sa dvoglavim nemanjićkim orlovima i izvezenim krstom Svetog Andrije), u ratu čuvane životima najhrabrijih naših ratnika, izbušene mecima i isečene sabljama, našom krvlju i čašću sačuvane - koje su naredbom nove Vrhovne komande povučene iz opticaja i zamenjene nekim drugim, prigodnijim vojnim zastavama. Tada su neki od najodlikovanijih srpskih oficira izvršili samoubistvo, a drugi napustili vojsku, osećajući kako se već pripremaju krvave i sablasne slike Jasenovca, Jadovna, Zidanog mosta, posleratnih ideoloških stratišta, Vukovara, Knina, „Oluje", Rambujea, Haga i Srebrenice. Temelji čitave naše sudbinske narodne i državne nesreće nalaze se u ideji „jugoslovenstva", tom teškom nadgrobnom kamenu koje i danas pritiska srpstvo i Srbiju.
Posted on: Sat, 06 Jul 2013 21:19:23 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015