DUŠEBRIŽNIŠTVO nastavak br. 16 3.3 Neuroze Svaka osoba ima svoje težnje i zahteve u životu i sve ono što nije uspela normalnim putem postići, osoba pokušava postići na drugi način. Jedan od tih načina je i bežanje u bolest. Naime, bolesne se osobe, obično sažaljevaju, obraća im se više pažnje jer su u nevolji. Takav način bežanja u bolest je poremećaj koji se naziva neuroza, a osoba koja pribegava ovom način ostvarenja svojih neostvarenih težnji i želja, naziva se neurotičar. Oboljenja koja su posledica određenih nerešenih konfliktnih situacija, interpersonalnih sukoba, nerazumevanja i ličnih nezadovoljstava i mnogih drugih spoljnih faktora, nazivaju se FUNKCIONALNIM OBOLJENJIMA. Ovim nazivom se želi istaći da takvi poremećaji nisu posledica organskih poremećaja, odnosno obolenja nekih od organa i poremećaja u nihovoj organskoj strukturi. S obzirom da su ovakvi poremećaji u neposredno-uzročnoj vezi sa nekim psihičkim faktorom, kao što je napr. doživljaj, uzbuđenje, stres, neki ih nazivaju i PSIHOGENIM POREMEĆAJIMA. Svi ovi faktori sredine prouzrokuju napetost, teskobu, unutrašnji nemir i nakon izvesnog vremena u kontinuiranom izražavanju se lokalizuju na nekim od organa u telu koji oboli. Takve bolesti se nazivaju psihosomatske bolesti. S obzirom da je čovek nerazdvojna psihofizička celina pa ako oboli psiha, oboleće i telo i obrnuto. Oboljenje tela ili pojedinog organa imaće uticaj na oboljenje psihe. Mnogi naučnici su pokušali definisati neurozu, međutim, Kjanova definicija je najprihvatljivija koja kaže: „Neuroze su svojstvene manifestacije neispunjenosti zadovoljavanja ličnosti u određenoj situaciji, uslovljene nesposobnošću da se postojeće potencionalne snage organizuju i svrsihodno usmere ka savlađivanju teškoća.“ (18). „Specifičnost te nesposobnosti ogleda se još više u tome što ličnost usred postojanja protivrečnih motiva u njoj samoj, i u borbi tih unutrašnjih motiva izgubi mogućnost da upotrebi snage za savlađivanje teškoća ili za usmeravanje ka nekom cilju, i tako ostane sputana, inertna, nesposbna za akciju. U takvoj situaciji ličnost pribegava odbrambenim mehanizmima koji predstavljaju pseudorešenja, pseudoakciju, pseudonapor ili povratak na one obrasce ponašanja i one stavove kojima je nekada uspela da ovlada svojim svetom i da zadovolji svoje zahteve i potrebe.“ (19) 3.3.1 Etiologija i patogeneza neuroza Nastanak psihoneuroza je teško objasniti jednim jedinim faktorom koji utiče na nastanak. a. Faktor nasleđa Nauka danas sve više negira faktor nasleđa koji uslovljava neurozu potomaka, a podržava predispoziciju. Razne vrste napetih situacija, neurotičke reakcije, sukobi, prenošenje neurotičkog stava na decu, frustracije njegovih želja samo su neki od elemanata porodične sredine u kojoj se dete odgaja, kao zdravo rođeno dete, a postepeno se formira kao neuortična ličnost. Međutim uticaj nasleđa se ne može u potpunosti negirati, jer kod mnogih neurotičara postoji izvesna konstitucionalna predispozicija u biopsihološkom smislu. Ta predispozicija bi ostala ne aktualizirana ako bi uslovi sredine u kojoj se ličnost razvija bili povoljni. b. Psihoanalitičko tumačenje nastanka neuroza Psihoanalitičko tumačenje nastanka neuroza dobilo je na značaju kada je nastojalo da objasni postepenost prelaženja mnogih zadovoljstava u malom detetu, koja su bila biološkog karaktera, prema sagledavanju realnosti, koju je neminovno nametala sredina sa svojom stvarnošću i ne samo sagledavanju već i na vreme rešavanja mnogih ličnih sukoba koji su proistekli iz želja i zabrane od strane normi sredine, tada postoji garancija da će se formirati zdrava, stabilna i uravnotežena ličnost. Ali ukoliko se principi realnosti ne mogu sagledati onako kako to objektivna stvarnost nameće, stvaraju se pogrešne predstave o sebi i materijalnom svetu u kojem ličnost bitiše, a to dovodi do sukoba koji imaju za posledicu nenormalan razvoj ličnosti, stvarajući predispoaziciju za formiranje neurotične ličnosti. Takve osobe nedovoljno emocionalno sazrevaju i zbog toga gube kasnije u životu već pri prvoj objektivnoj teškoći, sposobnost da se sukobe sa stavrnošću i u tom sukobu pribegavaju bežanju u neke od mehanizama ponašanja koji su u ranom detinjstvu bili opravdani a za odraslu osobu predstavljaju pravo neurotično ponašanje. c. Neuro-dinamičko shvatanje – refleksološka Pavlovljeva teorija Po Pavlovljevoj teoriji nastanak neuroze uslovljen je poremećajem fiziološke ravnoteže u centralnom nervnom sistemu između faze ekscitacije (razdražljivosti) i faze inhibicije (kočenja). U čovekovom mozgu za vreme psihičke ili nervne delatnosti postoji faza RAZDRAŽENJA i faza KOČENJA između kojih postoji harmonična ravnoteža. Delovanjem jakih draži kao napr. emocija, dolazi do poremećaja ravnoteže i to već na predisponovanom centralnom nervnom sistemu u funkciji; tada nastaje disharmonija u funkciji najviših nervnih delatnosti, zatim i nižih zbog čega nastaje oslobađanje mnogih necelishodnih uslovnih refleksa što se manifestuje u vidu mnogih neurotičnih reakcija. Nastanak neuroza predstavlja kompleksan problem. Osnovna karakteristika neurotičkih poremećaja jeste da oni nastaju bilo zbog pritiska spoljnih faktora, faktora sredine, ili zbog borbe koja se u njemu vodi između sastavnih delova njegove ličnosti, borbe koje nazivamo unutrašnjim duševnim sukobom. Nastanak neurotičkih poremećaja ima značajnu ulogu u čoveku kao pojedinca. Ako je individua dovoljno jaka, sređena, stabilna, mnogo će lakše odolevati usticaju spoljašnjih faktora i moći će na racionalan nači rešavati sukobe i prepreke u svom životu. Osoba slaba, emocionalno nezrela, nestabilna i nesigurna neće moći na racionalan način rešavati sukobe i prepreke i izabraće mehanizam nesvesnog bežanja u bolest izražavajući razne neurotičke poremećaje. Prema Međunarodnoj klasifikaciji bolesti usvojene od Svetske Zdravstvene Organizacije psihoneuroze se dele na: • stanje uznemirenosti bez somatskih smetnji, • histerične reakcije, • fobije, • opsesije i kompulsivne reakcije, • neurodepresivne reakcije, • psihoneuroze sa somatskim znacima u vezi sa kardiovaskularnim aparatom, • psihoneuroze sa somatskim znacima u vezi sa digestivnim traktom, • psihoneuroze sa somatskim znacima u vezi sa drugim organima, • psihoneurotičke poremećaje ostalih vrsta, mešovite i bliže neoznačene. 3.3.2. Neurastenija („živčana slabost“) Osnovna karakteristika ovog obolenja se satoji iz mnogobrojnih subjketvinih žalbi na psihički i fizički zamor, na opšte psihičko-fizičku iscrpljenost pri čemu postoji čitav niz subjektivnih tegoba, najčešće u vidu stalne nesanice ili površnog sna u toku kojeg se osoba ne odmori, dalje, nesposobnost koncentracije pažnje, slabosti pamćenja, razdražljivosti itd. Psihičke smetnje počinju odsustvom potrebe za spavanjem ili površnim snom i zbog neprospavane noći i nedovoljnog odmora osoba oseća iscrpljenost, malaksalost, neraspoloženje, nervozna je i zabrinuta. To dovodi do mrzovoljnosti ili razdražljivosti, gubitka samopouzdanja, i netolerancije prema okolini. Za sada pravi razlozi nastanka nisu poznati. Neki naučnici smatraju da je uzrok u tzv. neurasteničkoj predispoziciji, drugi, zbog preteranog rada i iscrpljenosti, nedovoljnog aktivnog odmora i dr. 3.3.3. Histerija Naziv histerija potiče još iz vremena Platona i Hipokrata koji su histerične reakcije videli samo kod žena, a koja je označavala bolest, po njima, polne apstinencije, budući da su se histerične rekacije u velikom broju slučajeva ispoljavale kod udovica ili usedelica. Pa zato i sam naziv potiče od grčke reči HYSTERA što u prevodu znači MATERICA, koja je po njima kao nezadovoljna lutala telom žene i stvarala joj razne tegobe, posebno u onim organima gde se zaustavila, tako je dolazilo do glavobolja, gušenja, lupanja srca i dr. Kasnije su se histerična pojave, s obzirom da su se ispoljavale i kod muškaraca objašnjavale napadom demonskih sila, te su postojale posebne osobe koje su isterivale demone iz opsednutih osoba. Danas je izvesno, na osnovu medicinskih istraživanja, da je histerija rezultat mnogih konfliktnih situacija predisponiranih osoba sa faktorima sredine. Prema tome, zaključiti se može da je histerija naročiti tip reakcija na mnoge subjektivne i objektivne teškoće kod osoba koje su nasledno predisponirane, ili kod osoba koje su takve reakcije stekle u svom razvoju ličnosti – morbogenoj situaciji. Najkarakterističniji simptomi su: • gubitak psihičke funkcije (konverzija), koja se javlja kao „paraliza“(gubitak motorne funkcije); • gubitak govora – histerični mutizam; • oštećenje senzibiliteta – amnezija; • histerično „slepilo“. Gubitak psihičke funkcije može biti u oblasti svesti („nesvestica“), padanje u „trans“, „fuga“. Histerična ličnost predstavlja niz različitih svojstava, kao napr. znaci infantilizma, emocionalne nezrelosti, afektivna ispoljavanja su vrlo labilna, a ponašanje je puno teatralnosti i želje da se ostavi utisak na okolinu i zadobiju simpatije. Ako „histerčna osoba“ ne postigne na drugi način svoj cilj, tada pažnju okoline skreće raznim povređivanjima ili pokušajem samoubistva. Vazomotorno-trifičke smetnje se javljaju na oduzetim ekstremitetima u vidu cijanoza (modrenica, modra bolest), edema, hiperhidroza, dermatitisa. Zatim, javlja se tahikardija, ubrzana pasaža creva, često mokrenje i dr. Psihički poremećaji mogu biti u vidu poremećaja svesti, počev od sužavanja sve do delirantnih doživljavanja zatim, somnobulne pojave, pojave dvostruke ličnosti, sumorna stanja i dr. 3.3.4. Neuroze straha (fobije) Treba da se naglasi razlika između straha i anksioznosti. STRAH potiče od stvarne moguće opasnosti i to poznate. ANKSIOZNOST ili STREPNJA, NAPETOST je osećaj opasnosti od nepoznatog. Ovde nije jasno definisan izvor napetosti, već se oseća strepnja, neprijatnost, napregnutost i uznemirenost. Ovo osećanje je često praćeno negativnim znacima kao što je: lupanje srca, ubrzani puls, povišeni krvi pritisak. Sterpnja je osećanje opasnosti koja preti našem „egu“ od „instinka“ (id-a), koji je vezan za za neku spoljašnju opasnost, ako zadovoljenje „id-a“ (nagona) nije prihvatljivo za „ego“, tada nastaje napetost i strepnja. Osećanje straha, koje i za same bolesnike, a i njihovu okolinu ne izgleda opravdano, a ni bolesnici nisu svesni njihovog porekla, koje vremenom postaje tako intenzivno da ponekad onesposobljava bolesnika u socijalnom smislu, zove se FOBIJA. Fobija je nekontrolisani strah od postojećeg straha. STRAH je teskoba, neprijatnost ili vrlo intezivna uznemirenost doživljavanja u prisutnosti neke „opasnosti“ ili pri pomisli na nju. Neuroze straha, fobije nastaju veoma često kao rezultat stvarno doživljenog straha koji se potiskuje u podsvest te je svesnom „ja“ (egu) nepoznato. Po analitičkom shvatanju razlikuju se dve faze neurotičkog procesa. Prva, u kojoj se vrši potiskivanje i prevođenje u strah, i druga, koja se sastoji u izgrađivanju svih onih opasnosti i osiguranja pomoću kojih treba da izbegne dodir s tom opasnošću, koja se smatra kao nešto spoljašnje. Stenli Hol je sastavio čitavu listu različitih fobija i dao im je grčke nazive: najčešće su: aerofobija - bolestan strah od letenja, agorafobija - bolestan strah od otvorenog praznog prostora, bakteriofobija - bolestan strah od bakterija, erotofobija - bolestan strah od fizičke ljubavi, hematofobija - bolestan strah od gledanja krvi, hipofobija - bolestan strah od konja, hirofobija - bolestan strah od vode, hodofobija - bolestan strah od putovanja, kancerofobija - bolestan strah od raka, kardifobija - bolestan strah od srčanih bolesti, klaustrofobija - bolestan strah od zatvorenog prostora, klinofobija - bolestan strah od odlaska u krevet, mizofobija - strah od prljavštine, nečistoće, niktofobija - bolestan strah od mraka, tame, noći, nozofobija - bolestan strah od bolesti uopšte, partenofobija - bolestan strah od mladih devojaka, pirofobija - bolestan strah od vatre, talasofobija - bolestan strah od mora, tanatofobija - bolestan strah od smrti, toksofobija - bolestan strah od otrova, tripanofobija - bolestan strah od injekcija, zoofobija - bolestan strah od životinja, ksenofobija - bolesna mržnja prema strancima, 3.3.5.Prisilne neuroze Prisilne neuroze su specifična vrsta psihoneuroza kod kojih su glavni simptomi opsesije koje naviru u svest osobe; prisilne radnje (kompulzije) kada osoba mora da ponavlja neke radnje, bez obzira na to koliko joj izgledaju besmislene. Naprimer: često pranje ruku bez realne potrebe, brojanje stabala na uliici i dr. Prisilne radnje često imaju vid rituala. Naprimer: prisilno brojanje prozora. Ali za tu radnju osoba ima unutrašnju neodoljivu potrebu. Prislne radnje i misli mogu biti prolazna pojava kod mnogih normalnih osoba. Posebno su teški i neprijatni doživljaji kada je reč o prisilnim mislima i radnjama koje imaju karakter nepristojnosti, nedopuštenosti i nečega što nikako ne odgovara dotičnoj ličnosti kao naprimer: moranje psovanja; ili nametanje misli majci da ubije svoje dete, da ga ispusti kroz prozor, da ga udavi pri kupanju itd. Međutim, pozitivno je to što psihotičar koji ima prisilne misli, još uvek ima dovoljno snage da se odupre takvim mislima i iste ne aktualizira. Prisilne neuroze nisu tako čest neurotički poremećaj ODLUMAK IZ KNJIGE "GOSPOD SPAŠAVA I ISCELJUJE" Š.S.
Posted on: Tue, 02 Jul 2013 07:40:57 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015