Hodala je tog dana gradom poslednji put i osećala se jezivo. Poniženo. ,,Grad nije kriv.’’ Šaputalo je u njoj milion glasova, ali nijedan nije bio u pravu. Slomili su joj duh u trenutku kad je trebao da se razvije i bude najjači. Nije se usudila o tome da piše, nije se usudila o tome da priča. Samo je ćutala. Isplakala je svoje, sama, kroz grad, kod kuće, u plakaru… I bilo je leto. Divan jun. Svi su čekali da odu na odmore, sve je kuljalo od turista, fakulteti su bili prepuni novoupisanih studenata, graja, letnje uživanje, festivali... Uveče se čula muzika iz obližnjeg kafića, komšija je nabavio trubu i iz nepušačkih peta i pluća, duvao u nju. Pored stana se gradila nova crkva. Uzela je kutiju sa knjigama i skakala po njoj. Da. Svom težinom. Onda ju je zatvorila u plakar, zaključala ga i ostavila mesecima tako da stoji. Sve što je znala ostalo je u glavi. Do oktobra se preselila. Nova zgrada je bila prepuna studenata i starih ljudi ostalih u režimu Titovog doba. Nikako nisu mogli da se usaglase. Svađa tokom celog dana, svađa tokom cele noći. Zvono, interfon, lift, zvono, lupanje. Miris votke po hodnicima. Babe s maramama na špijunkama, kroz zube cede: ,,Ccccc…’’ Njena kutija u plakaru. Sada drugom. Glava prazna, oduzeta. Ubili su u njoj ono što su trebali da podstaknu. I zar je to nešto novo? U našim životima? Pokažeš trunku slabosti i već si dole, ležiš, pregažen, zaboravljen. Prijatelja nema, nema pomoći. Nova godina je došla sporo. Nikad sporije. Kutiju je poslala kući. Otključala je plakar, šutnula je još jednom i oblepljenu je ubacila u taksi. Padao je sneg, slavilo se uveliko, na sve strane. I svi su pevali. Taksista je kroz dim otpuhnuo: ,,Ima li nečeg lomljivog?’’ ,,Ne’’ odgovorila je: ,,samo knjige.’’ Zalupio je gepek. ,,I nikad više', mislila je. Prekvalifikovaće se. Ali kao i kod svakog Feniksa nije bilo sahrane. (A kladila se da su je već otpisali.) Pokupila se nedugo posle toga i ona. Poslala se do vraga odatle. Od tog grada, ispričane priče, od laži, obećanja. I eto. Zar da dozvoli? Zar da mrzi? Da zaboravi? Oseća se kao umni Švarceneger, Stalone, (mora da je, neki, lud osećaj) a raste, raste, raste. I sve je jača. Ona je sve moćnija. Ona ume da prepozna intelektualni šljam. One koji samo raspredaju, a ništa ne pružaju, one koji uče napamet tuđe, da bi papagajski imali šta da kažu. One koji razumeju ono što ne gledaju ili one koji ne razumeju čak ni ono što vide. One koji su veliki, a tako mali da nogom može da ih poklopi, a ne rečima. One koji su jaki samo na neargumentovanim uvredama. One koji žive samo tuđe, jer svoje nemaju. One koji se iživljavaju, da bi uništili drugima godine. DA! Godine! I razume ih, da. Pitaćemo je ako želite. Razume, ali ne odustaje. Ne odustaje više zbog njih. Od sebe. Zbog sebe.
Posted on: Thu, 03 Oct 2013 16:38:36 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015