Ispovedni ton proleća I sad je oko mene hladno, kao i onda, kada si me grejao..... Pamtim tvoje ruke kako grle moju pesmu, i ceo svet njen topao stih postaje, dok oko tela zlatni oreol sreće hladnoći se suprostavlja... U ovaj kasni čas, dok u svakom trenu ponoć otkucava, biram reči koje ne prolaze.... Umetnuću te u kap vode i slušati, kako padaš na moje usne žedne, dok val me bola podiže, spušta i nosi, tamo gde nikada nisam želela da budem.... Od dalekih mesta i dubokih saznanja teža su ona koja ne dolaze... Pripremi za mene postelju belu i počni da moliš... Nežnim, ganutljivim rečima traži ono što je moralo da bude.... I možda, pod okriljem tvojih ruku, jalova pesma procveta i zapupi, a plodovi njeni poput teških plodova snova na moju besanicom, raspremljenu dušu padnu... Evo, obećavam... u svaki ugao tame zaturiću neki osmeh... Gde god pogled padne, bila noć ili dan, ono što mrakom svojim nazivam, osmehom ću osvetliti... I ne mora niko znati šta je hiljadu tvojih svitaca meni šaputalo dok se blaga nežnost zore budila uz nas... Čuješ li?.... Oko moga života igraju se reči.... Njihova graja kao snaga u hlebu sa mnom se bori... Ja pružam ruke i u kolo se hvatam... Više i nije važno da li me muzika nosi, dok korak napred, korak nazad ka sebi prilazim...
Posted on: Wed, 24 Jul 2013 16:42:26 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015