Jedne večeri razgovaraju deka i unuk o aktualnim događajima. Najednom unuk upita deku: – Deda, koliko ti imaš godina? Deda odgovori: - Da razmislim… Rođen sam pre televizije, vakcine za dečiju paralizu, fotokopir aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta. Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumili klima uređaje, veš mašine, sušilice (veš su jednostavno prali i obesili da se suši na svež vazduh). Čovek nije bio na Mesecu, nisu postojali mlazni avioni. Venčao sam se s tvojom bakom i živeli smo zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama. Reč “gay” je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca. O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše. Rođen sam pre računara, paralelnoga studija i grupne terapije. Do 25. godine starosti sam svakoga muškarca oslovljavao s gospodine, a žene s gospođo ili gospođice. Kada je u moje vreme gospođa stupila u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno išli da za nju kupe kartu i doneli joj. Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtač.bližnjima i odgovornoj slobodi. Naučili su nas razlikovati dobro od lošega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice. Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.. Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD – e, DVD – e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare Notebook je bila beležnica. Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ni satovi, kućni aparati nisu imali svetlećih pokazivača. Kada već govorimo o uređajima, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio – budilica. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo. Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno – bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji takođe nije bilo. Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda s natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo. Nismo čuli za Pizza – cut ili McDonald’s niti za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, karta za voz ili osvežavajuće piće koštalo je 10 centi. Novi automobil je koštao 1.000 dolara, ali ko je imao toliko novca? U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili. Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete. Sada mi reci koliko ti misliš da sam star? - E…, deda. Više od 200 godina!? odgovori unuk. - Ne, dragi moj, samo pedeset!
Posted on: Wed, 24 Jul 2013 22:55:39 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015