Ko je najveći partner Srbije u politici? Da li Srbija trenutno ima snagu za samostalan preporod? Kako se vrši efikasna decentralizacija države? Naš sagovornik je Miroslav Parović, jedan od osnivača političkog pokreta Treća Srbija. U svom manifestu ste pomenuli možda najvažnije pitanje za Srbiju - zašto već dve decenije idemo iz neuspeha u neuspeh. Da li vi imate odgovor na ovo pitanje? - Ukoliko tako budemo nastavili definitivno teško da ćemo opstati ne samo kao država nego i kao narod. Mi pre svega govorimo o promeni vladajuće paradigme koja je danas u Srbiji ustoličena tako da imate primere kao najizraženije primere ove paradigme negativnu selekciju i, nažalost, suviše neobrazovanih ljudi dolazi na ključne pozicije u društvu. Sa druge strane, imate jedno stanje svesti u narodu koje se veoma potencira od strane jedne kvazielite o tome da čekamo da nam neko drugi reši sve probleme koje imamo i da mnogo češće od načina da neke probleme rešimo mi tražimo načine da opravdamo to što nam je stanje loše. Baš zbog svega toga mi i pravimo političku organizaciju od ljudi koji su uspeli da steknu i široko obrazovanje i dosta radnog i životnog iskustva i smatramo da moramo pre svega poraditi na tome. Moramo videti šta možemo iskoristiti u Srbiji kao komparativnu prednost – a to je sam naš položaj, to je jedna relativno kvalitetna radna snaga ali uz poboljšanje obrazovnog sistema veoma kvalitetna radna snaga koja bi mogla da se uključi u trku sa drugim narodima u Evropi i svetu. Tu pre svega mislim na primenu novih tehnologija, na sektor informacionih tehnologija, svakako na korišćenje jedne velike strateške prednosti Srbije a to je poljoprivreda i proizvodnja zdrave hrane. Naravno, ono što je uvek krasilo naš narod to je položaj koji je suštinski, da tako kažemo, između dva bloka, između Istoka i Zapada i svakako može da se kao takav koristi i mnogo pametnije nego što se do sada koristio. Upoznajte nas sa konceptom Treća Srbija. — Koncept se pre svega odnosi na jednu priču u našem društvu koje je već jako dugo podeljeno na dva praktično suprostavlena ekstremna gledišta. Jedno, koje se kolokvijalno, jedno vreme zvalo Prva Srbija i koje je svoj naslov je dobilo u doba Miloševića, bila je to jedna neutemeljno nacionalistička Srbija, koja je svoju snagu pronalazila pre svega na samoizolaciji i na jednom ksenofobnom pristupu, tumačenju naših tradicija i koja je rekla da ništa što nam dolazi iz sveta bez obzira odalke dolazi nije baš dobro po nas. Sa druge strane, opozit tome ste imali u jednoj paradigmi koja je došla na vlast posle 5.oktobra koja je rekla da sve što je srpsko ne valja i da mi moramo da budemo praktično strana kolonija ukoliko hoćemo da budemo normalno društvo. Mi smo pokušali da već simboličkim imenom kažemo da mi koncipiramo jedan treći politički pravac koji bi trebalo da pronađe snagu kako bismo iskoristili najbolje i od naše tradicije koja je svakako dobra. Mi kao narod spadamo u malobrojne narode u svetu, koji ima sopstvenu izgrađenu civilizaciju, što je svakako veoma značajan podatak, i da iz tradicije izvučemo ono najbolje, a ipak da ne zanemarimo sve one tekovine modernog sveta i sve te mogućnosti. Zašto je ideja da će u Srbiju stići čarobni štapić opasna? Da li Srbija trenutno ima snagu za samostalan preporod i ipak ko je prirodni saveznik Srbije-Moskva ili Berlin? Ili u modernom svetu ne treba koristiti reč „prirodni” jer sve je zasnivano na pragmatičnom pristupu? — Nažalost, situacija na našoj političkoj sceni takva da svi sad pokušavaju sebe da pokažu kao neku vrstu čarobnjaka koji će naći eliksir, neki perpetuum mobile i promeniti stvari preko noći. To je nemoguće, potreban je dug mukotrpan i konstantan rad. Ko je prirodni saveznik Srbije? Dobro ste u nastavku pitanja rekli: teško je u moderno vreme govoriti o prirodnim saveznicima. A verovatno to je bilo nemoguće govoriti bilo kada, jer nijedno društvo više nije koncipirano da ima samo jednu dimenziju. Pragmatično gledano, za Srbiju su saveznici svi oni sa kojima možemo da podelimo interese. Tako da možemo reći da je nama u energetskom sektoru najveći saveznik Rusija i svakako da je u sektoru izvoza hrane opet jedan od najvećih saveznika Rusija. Pošto ste pomenuli Berlin i Moskvu, na polju novih tehnologija veći saveznik je Nemačka. Mislim da se i taj koncept savezništva najbolje odlikuje pa toj jednoj vrsti razmene fizičkih ili intelektualnih dobara. Stoga, svakako da su nam tu prevashodni saveznici i Rusija i Nemačka i još neke evropske države. Nezaobilazni partneri, nadam se, jesu i SAD i Velika Britanija, jer je teško na Balkanu govoriti o politici i privredi a da se isključe i ove dve moćne sile. Treba biti realan i govoriti da se nalazimo na jednom trusnom području, na kome praktično sve svetske sile imaju svoje interese. Ko je onda najveći partner Srbije u politici? — Ako pitate mene lično, ja bih rekao da nama saveznici pre svega trebaju da budu Rusija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i SAD, u onim delovima u kojima je to partnerstvo nezaobilazno. Svkakao da se partnerstvo pre svega ogleda u delenju zajedničkih interesa. Onog trenutka kad Južni tok počne da radi, kada eventualno sistem gasnih elektrana u Srbiji postane stvarnost, onda ćemo moći govoriti o tome da je najveći prihod ove države od sektora energetike. Stoga nam opet Moskva postaje politički saveznik možda i najbliži. Ukoliko se ti projekti ne realiziju iz raznih razloga (znamo kako je turbulentna politička scena na Balkanu, opet, imajući u vidu sve one uticaje), onda je pitanje da li će tako biti. Što se Treće Srbije tiče, mi radimo na tome da u energetskom smislu i u političkom državu Srbiju veomo približimo Moskvi, baš iz razloga što smatramo da u tom delu sveta za Srbiju ima prostora za ostvarivanje našeg interesa. Isto tako postoje prostori i ka germanskom svetu. Insistirate na efikasnoj decentralizaciji države. Znamo da je ovaj princip temelj stabilnosti nekih evropskih država, kao što je Švajcarska. Međutim i vi ste ukazali na to da neki pogrešni predlozi decentralizacije mogu da dovedu do federalizacije i propasti države. Kako u ovom kontekstu tumačite pitanje svog regiona, Vojvodine, koje vaš poznati političar Čanak preti da “internacionalizuje”. — Imamo veoma neefikasan sistem državne uprave. Praktično, u ovom trenutku na ovako malu teritoriju sa ovakvim ekonomskim sistemom, mi imamo sedam nivoa državne uprave. Veoma često imate podvojene funkcije pojedinih državnih instanci. Zbog toga mi imamo veoma nestabilan sistem. Naš predlog je da imamo samo tri nivoa državne vlasti, to je jaka centralna vlast. jake lokalne samouprave sa njihovim izvornim prihodima i novim ovlašćenjima i mogućnost da lokalne samouprave prave saveze opština koji bi imali kordinacionu ulogu. I druga važna stvar koju smo mi predložili jeste koncept dekoncentracije vlasti, jer mi u ovom trenutku imamo da nam je sve koncentrisano, ili većina stvari koncentrisano u Beogradu. Te smo mi stoga predložili da Predsedništvo pređe u Novi Sad, čime bi de fakto Novi Sad postao prestoni grad Srbije, da Generalštab, zbog velikih bezbedonosnih izazova koji Srbiji pre svega prete sa juga, pređe u Niš i da komanda policije pređe u Kragujevac. Time bismo mi Srbiji dali jedan praktično drugačiji koncept razvoja i predupredili bismo ovo što ste vi spomenuli, a to je internacionalizacija vojvođanskog pitanja, koje je na sceni još od komunističkog perioda, od 1974, kada je ovakav koncept autonomije i usvojen. Međutim, problem Srbije nije samo Vojvodina. Problem jeste jedna „beogradizacija“, ta jedna rigidna centralizacija, problem Srbije jeste i u tome što sada i mnogi drugi regioni po ugledu na Beograd i na Vojvodinu traže neka svoja mnogo veća prava. I baš zbog toga što je situacija takva kakva jeste, mi predlažemo za početak jednu široku društvenu debatu, a onda, uvereni smo, da će iz te debate kao najbolje rešenje izaći ovo što mi predlažemo – to je da imamo što manje instanci državne vlasti, da što manje posrednika postoji između tog centralnog budžeta i krajnjih korisnika i da jednim konceptom dekoncentracije i decentralizacije spustimo vlast i drugim krajevima Srbije. Time bismo, uveren sam, građanima, narodu Srbije ponovo vratili veru u državu i ponovo vratili osećaj da država pripada njima, dakle da država pripada običnom čoveku, običnom Srbinu. Nešto što osećate kao svoje, branite mnogo više i bolje. Ovako smo mi danas došli u paradoksalnu situaciju da, nažalost, država Srbija biva predstavljena, a i od strane građana je sve više percipirana kao tuđinska tvorevina, što jeveoma loše i, plašim se, da će narod, ukoliko ovako nastavimo izgubiti i poslednju veru u Srbiju, a to bi bilo ravno katastrofi. I baš zato mi se trudimo da kroz promenu paradigme, kroz promenu stanja svesti u narodu, potaknemo ljude na jedan novi, aktivni pristup rodoljublju, čime bi država Srbija u 21. veku doživela jednu novu renesansu, i jedno snažno vraćanje na svetsku istorijsku scenu jer nama je tu mesto. Poslednje pitanje: problem Kosova i Metohije. — Kosovo i Metohija je, nažalost, jedan od najvećih i najbolnijih problema ne samo države Srbije nego i svakog Srbina gde god on živi. Za nas je Kosovo i Metohija mnogo više od dela teritorije, KiM je za nas u jednom identitetskom smislu među najznačajnijim delovima teritorije. Mi kao politička organizacija nismo bili saglasni sa time da treba prihvatiti Briselski sporazum. U trenutku kada je to bilo na stolu, mi smo predlagali da se pregovori u Briselu stopiraju, da mi unutar sebe prvo postignemo dogovor o tome šta mi kao narod i država želimo, i da praktično svi činioci, bez obzira na snagu i uticaj u tom trenutku, imaju mogućnost da pomognu i da na kraju stanu iza nekog zajedničkog dogovora. Jer na ovaj način na koji je pokušano da se taj kosovski problem reši, mislim da mi kao društvo i kao narod nismo uradili ništa. Dobili smo samo još jednu podelu u društvu koja potencijalno može da vodi u jednu trajnu destabilizaciju društva i države. I baš smo mi zbog toga rekli da je za nas tako koncipiran Briselski sporazum neprihvatljiv. Ono što bi bilo najbolje u ovom trenutku je da se taj konflikt i problem na KiM, koji postoji, na neki način zamrzne i da se, da tako kažem, pusti, da život neke stvari tamo odradi. Trebalo bi neko trajno rešenje tražiti u nekom vremenu u kome će pozicija Srbije biti bolja. Jer, u ovom trenutku, kada vi dobijete ponudu Briselskog sporazuma, koja je praktično ispod minimuma prihvatljivosti za bilo koju ozbiljnu državu, a vi na kraju to prihvatite, onda vidite da praktično tamo nekih ozbiljnih pregovora nije ni bilo, i da mi imamo jedno rešenje koje je nametnuto. A svako nametnuto rešenje ipak nije trajna kategorija. Ali, Bože moj! Nemamo i niko nema onaj čarobni štapić o kome smo pričali u intervjuu, pa da reši i taj problem. Ali mi svakako nudimo i mi ćemo se tako i ponašati da je konflikt na Kosovu u Metohiji i taj politički problem samo trenutno zamrznut. Radićemo na tome da identitetski i obrazovno ojačamo priču o srpskom narodu i o Kosovu i Metohiji, i da priču o imovini Srba i države Srbije na KiM stavimo na jedno od najvažnijih mesta u svim budućim razgovorima, da tema bezbednosti i ljudskih prava svih ljudi na KiM opet bude jedna od važnih tema. I uvereni smo da, kada to postanu ključne teme, Srbija ne može da izgubi. Jer pravo i pravda su u ovom trenutku na našoj strani. Međutim, logika sile nije. Tako da treba sačekati vreme kada će pravo i pravda ipak imati mnogo veću vrednost. Izvor Glas Rusije
Posted on: Fri, 23 Aug 2013 05:36:51 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015