Luj Ferdinand Selin, „Putovanje nakraj noći“ (odlomak) Najzad sam pisao majci. Bila je moja majka srećna što me vidi i plakala je kao kučka kad joj se opet vrati štene. Mislila je da mi mnogo pomaže ljubeći me, ali je ipak bila slabija od kučke, jer je ona verovala u reči koje su joj govorili da bi me od nje odvojili. Kučka, pak, veruje samo u ono što oseća. Majka i ja smo jednog popodneva napravili veliki krug oko bolnice, vukući se još nedovršenim ulicama tog kraja, ulicama sa još neobojenim stubovima za svetiljke između dugih čađavih fasada išaranih stotinama obešenih krpica, sirotinjskih košulja, slušajući cvrčanje masti u podne, vesnika nezdravog sala. U velikoj mlitavoj zapuštenosti pojasa oko grada, tamo gde se lažni sjaj njegove raskoši raspada i počinje da truli, grad pokazuje , onom koji hoće da to vidi, svoju veliku zadnjicu s kofama za đubre. Ima fabrika koje se u šetnji zaobilaze, koje ispuštaju svakakve smradove, neke jedva zamislive, i gde i sam vazduh ne može više da primi sav taj smrad. U blizini buđa malo vašarište između dva visoka i nejednaka dimnjaka, oljušteni drveni konjići, preskupi za one koji su ih željni, često nedeljama privlače, odvraćaju i zadržavaju iste male rahitične slinavke, s prstima u nosu, svojom napuštenošću, siromaštvom i muzikom. Sve se svodi na trud da se istina udalji od ovakvih mesta, a ona se vraća i plače nad svima, uzalud je trud, uzalud piće, i to ono gusto vino, crno kao mastilo, nebo je ono što je, čvrsto navučeno iznad svega, kao velika bara puna dimova predgrađa.
Posted on: Tue, 26 Nov 2013 19:09:49 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015