Max Milosevich О ВЕШТИНИ, И ВРЛИНИ Крајем 2005, министар информисања Драган Којадиновић, бизнисмен Радисав Родић, дотадашњи уредник Курира Ђоко Кесић, адвокат Демократске странке Горан Драганић, и уредник Политике Драган Влаховић, нашли су се у Клопци, пред водитељком БК ТВ, Оливером Ковачевић. Зубатог осмеха, усхићена собом и гостима, Ковачевићка се додворавала и пажљиво пробраној публици у студију – студентима углавном “друштвених” факултета и активистама разних странака. Сетио сам се тада речи Александра Тијанића. – Сада ћеш – казао ми је, при изласку мог романа Изгон – Игру морати да играш по правилима! Какву Игру? – питао сам га. Новинар још без факултета, изузетно безбедносно повезан, погледао ме је испод ока, пружио руку и нестао. Заиста, каква је то била – и остала – Игра којом се Александар Тијанић, мангуп с Новог Београда, већ крајем 1980-их уздигао у кума српских медија, и једног од најмоћнијих људи у Србији? Јер мада га 2005. ни у једној Клопци није било, она се одвијала по његовим правилима. И Драган Којадиновић их је очигледно знао, будући да је и он у Милошевићево доба био “играч”. Ни Ђоко Кесић ни Драган Влаховић нису њој били невешти, јер су у држави с бар једним полицијским доушником у сваком стамбеном улазу, када се за све сем копање јаркова тражила морално-политичка подобност, напредовали у “области од посебног друштвеног интереса”, како се тада називало новинарство. У Борби, органу Социјалистичког Савеза Југославије где су и портири пазили на идејно-политичку исправност (political correctness), Кесић је радио и са Славком Ћурувијом, наставником дезинформације у војно-полицијској школи у Панчеву, а ни Драган Влаховић није могао уређивати осетљиви Интервју без повиновања сваком политичком и идеолошком диктату тог времена. Док су други летели са посла, у затвор, или нестајали под земљу за изговорену реч (“вербални деликт” по Члану 133, или 157 Кривичног законика СФРЈ) особе из Клопке 2005. гурале су се да служе систем кога се данас одричу, правдајући да се “друкчије није могло стићи нигде”. И мада су многи, кудикамо даровитији у свом послу и позиву од Којадиновића, Кесића, Влаховића, Ковачевићке и сличних изабрали да не стигну “нигде”, бар не по цену коју ови још плаћају, разноразне Клопке нас подсећају да се мало шта изменило у безмало стогодишњој припреми Срба за овакву пропаст. Не морамо зато читати, рецимо, опаске Јаше Томића о српским котеријама из 1905: довољно је било посматрати Којадиновићеву одбрану колеге министра Млађана Динкића, лансираног књигом коју тешко да је написао, па сагледати бар столеће безумља, и самоубилаштва. Јер како друкчије назвати намерни заборав, на пример, новинара и публицисте Јаше Томића уз додељивање, рецимо, награде “Југ Гризељ” Лили Радоњић и сличнима? Срећом, у Клопци том приликом није гостовао ни уредник Профила Миломир Марић, да нам и он забашури свој удео у производњи, обради и контроли јавности. Чији је Играч он, или горепоменути, није битно; јер мада јавном сценом Србије од почетка владају “неформалне групе”, бар су се, рецимо, масони својевремено трудили да привуку осведочене таленте, а не и да их ex nihilo фабрикују. Тешко, тако, да је Живојин Мишић постао масон пре него се показао војником од дара, или да је Ђорђе Вајферт успео само преко Братства. Насупрот томе, једино је “наша стварност” могла двадесетогодишњем Марићу отворити неку картотеку за Децу комунизма, или Жељку Митровићу подарити “власништво” над медијском кућом са логом мрље, и именом које је енглески еуфемизам и за левицу и за педерастију. Јер мада су везе разних масонерија и картела с полицијом природни одраз њихове заједничке параноје, макар се у Краљевини Србији бар донекле водило рачуна о националном интересу, у који је спадао и морал народа. Наиме, мада се то гледањем телевизије или читањем новина и часописа, па и праћењем савремене српске уметничке продукције, никад не би могло рећи, од искони су Срби народ моралног суда, за разлику од произвођачких, трговачких, завереничких, завојевачких или, да кажемо, правничких нација. Међу нашим брђанима и горштацима колико равничарима, грађанима колико ратарима или сточарима, углед се одувек стицао (и губио) свакодневним понашањем колико и у изнимним приликама, и још није било – мада нам то медији упорно намећу – да се ико ценио због богатства, моћи, или пуког успеха у свом позиву или послу. Српски дух историјски је тежио моралној чистоти, и особе сличне гостима, водитељки и уредницима, рецимо, Клопке, могле су и материјално да напредују, али не и рачунају на јавно или приватно уважавање. У не тако давној Србији презирани су и глумци, јер су се претварали – мада, најчеститији од њих, само на сцени. Удари на опште осећање склада скандалима, лажним вестима, клеветом (Јаша Томић је једног свог клеветника убио, и за то одлежао шест година у затвору) или нехајем власти и званичне јавности на поквареност у сопственим редовима сматрани су атентатима на срж нашег Завета: да бићем подсећамо себе и друге на Бога и Његова Правила, будући да коцку од Њега нисмо очекивали. Тешко, међутим, да ће ико из, око и иза Клопке, Замке, Очи у очи, Клот фркет, и сличних игара за излуђивање гледалаца са памћењем и осећајем за правду, лепоту, и истину, видети проблем у овом искоришћавању најнижих порива и особина нације којој, номинално, припадају. Шта, заиста, очекивати од особа које су модни програм на БК назвали Ђура (“шио ми га Ђура”), или Карићима нацртали “грб”, препустивши им, уз предузећа од националног значаја, и војни ТВ канал? Безазленији се није показао ни Радисав Родић, “први приватни бизнисмен у Југославији”; да ли се и у Клопци трудио по задатку или због Игре, такође није важно: ћириличним Гласом и латиничним Куриром, уз задизање обрва он и даље преусмерава бес понижене, преваране, похаране и поробљене нације на фиктивне циљеве и виртуелне мете. Да ли је, у оквиру своје обуке, читао “Сионске мудраце” или какав англоамерички приручник за психолошки рат, небитно је, будући да његово неизговорено, приградско “Ко, јел ја?” говори седам језика, одрађујући још више послова. За кога, то ће се, као у случају Газда Језде или Дафине и сличних рачунополагача онима који су ову државу оружано опљачкали још 1944., тек видети; сигурно је једино да то неће бити за народ коме формално припада. Али, да ли је заиста његова, и Њихова, Игра “једина у граду”? Или, што би казали у “обавештајној заједници”, шта има лоше са наменским одгајањем кадрова за бескрајну, подземну, тајну борбу Добра и Зла – или бар “наших и њихових”? Зар није предострожно чинити што и наши противници и непријатељи? Зар и коцкарница, куплерај, кафаница, судница и лудница нису делотворни елементи космичког плана за Боље Сутра, или бар за одржавање “мира и стабилности”, злим волшебницима тако угодних? Наиме, у езотерији која Лопова види као четвртог Играча у Игри Човечанства (уз Свештеника, Уметника, и Ратника), у том својеврсном тароту лудила, помисао да је ниже у стању да створи, па и оживи, више – мада неизречена – не престаје да покреће особе без сопства. Стога је, иако само личи на Мадону, и једна Оливера Ковачевић кабалиста, макар не знала ништа о тој јеврејској мудрости, све превласнијој и на нашем идеолошком тржишту. Наиме, после Аписа стрељаног због родољубља, српским тајним службама и политичким полицијама руководиле су особе без вере у Српски завет, исувише свесне туђих интереса. И мада су играчи из медија, поменути на почетку овога осврта, само прсти неког наслућеног организма, Служба Јова Капичића, Пека Дапчевића, Сава Јоксимовића, Батрића Јовановића, Петра Стамболића, Обрена Ђорђевића, Радмила Богдановића, Влајка Стојиљковића, Марка Неговановића, Александра Васиљевића, Александра Димитријевића, Јовице Станишића и Франка Симатовића није ни могла бити боља од својих челника и представника. Непоткупљиви Ранковићи, Крцуни и Селићи били су у њој одувек изнимке, а Милатовићи, Павићевићи, Тацићи, Ницовићи и слични, правило. То јест, ако би се за браћу Кнежевић и генерала Мирковића могло казати да су 27. марта 1941. занемарили да казино увек добија, покушавајући да споје британски интерес са нашим, или за генерала Михаиловића да је, сарађујући и са совјетским и западним службама спасавао биолошки опстанак народа, па да су и Брозови опричници просовјетском герилом чували и част нације, а 1948. чинили зло зарад њене независности, како иком објаснити Милошевића, Јовића, Кадијевића, Аџића 1990, или Ђинђића, Коштуницу, Вука Драшковића и проче, потом? Јер, што водитељи на Политици, Пинку, РТС, БК и осталим ТВ каналима не разумеју, заборављају, или ниподаштавају стално српско одбијање да се коцка националном чашћу, срамоте преци и игра моралом будућих поколења, као и наше непрекинуто одрицање од подложништва, и господарства – али не и господства – иде на њихову душу. Али да ниједна наша Служба после Аписове није схватила да би предмет заштите српске тајне полиције морао бити дух нације – будући да ми нисмо Срби владајућом династијом (поимање, по свему судећи, генерала Петра Живковића), политичким системом (убеђење, изгледа, и Михаиловића и комуниста), ни бројношћу (виђење, рекло би се, и Милошевића и Караџића) већ историјским прихватањем Косовског предања – пада на њихову скупну и појединачну душу. Нажалост, очекивање да ће се оперативци, чистачи, спавачи, аналитичари и агенти учени искључиво послушности, процени односа снага, политичких и наводно историјских тренутака, те жеља и захтева светских и других моћника, или групне, партијске и личне користи, понети друкчије од Космајца или Бећаревића 1941–1944, довело нас је до расапа нације очитог не само посматрањем Кесића, Влаховића, Родића, Драганића или Ковачевићке. Али, ако су се многи раније непознати јавни делатници и докопали успеха лактањем, проституцијом, подрепништвом, ћутањем и саучесништвом, ни повлашћеност нараштаја Обреновића, Луњевица, Карађорђевића, Пашића, Протића, Поповића, Стамболића, Марковића, Хамовића или Тадића није нам нажалост пружила што, на пример, велике аристократске породице западној Европи. Српски моћници, на своју и нашу несрећу, нису ни синове умели да одгаје бар као енглески перови или пруски јункери. Јер, док су први детињство и младост проводили далеко од родитељске болећивости, а други такође били подвргнути режиму телесне неудобности, строгог школовања и војне обуке, морално здравље и делатна снага овдашњих угледних фамилија ретко су се одржали мимо трећег колена. Желећи деци да пруже што сами нису имали, и комунистички властодршци поступили су као ратни лиферанти који су још 1912. војсци продавали картонске ђонове и брашно с песком. Коча Поповић, срећом, није имао порода, али довољно њему сличних јесу: Биљани Ковачевић Вучо отац је био генерал Брозовог обезбеђења, Соњи Бисерко пуковник ЈНА, Жарку Кораћу политички комесар на Београдском Универзитету, и тако редом. Осећање друштвене и личне обавезе проистекле из повлашћености у модерној Србији се, изгледа, није примило: Noblesse oblige остала је, у наводним бољим кућама, фраза из француског, одавно замењеног енглеским. И мада неким млађим миљеницима “међународне заједнице”, као Чедомиру Јовановићу, Влајку Сенићу, или Владимиру Божовићу порекло није довољно познато, њихов утицај у обавештајним и безбедносним структурама указује на породичне заслуге какве Апис сигурно не би награђивао. Али, он није имао наследника, ни духовног. Усто, деци комунизма придодала су се, закономерно, и деца побеђених: син теолога, Слободан Милошевић, не лишивши се ничег до образа, не потукавши се ни у школском дворишту, не одигравши бар једну утакмицу у билом ком спорту, постао је, правоверјем надмашивши благорођене, чак ратни вођа Србије. Нешто касније, Небојша Бакарец, унук усташког официра са Стаљинградског фронта, постављен је за чувара Београђана од новочетниког кича, а унука једног честитог четничког војводе за телевизијског ругача неурбаним, ретроградним српским националистима. Служба чији је посао да штити народ од узурпатора, грабљиваца, издајника, штеточина, шпијуна и странаца, врло се рано, изгледа, преметнула и у погон за производњу лажних величина. Да се то догађало само у политици и медијима, штета би била самерљива. Али у нас се, као међу палим Јеврејима, постајало славним и у култури, спорту, или јавном животу јер је Служба сматрала да тако треба. Код Енглеза, Алфред Тенисон се морао потврдити као песник па постати лауреат; код нас, писац личних забелешки из партизанских дана, Добрица Ћосић, уз помоћ редактора и лектора наметнут нам је за књижевног гиганта, па Оца нације. Веласкез и Гоја осведочили су се као уметници пре свог ухлебља на двору, док је Милић Станковић (“од Мачве”) извикан у сликара “неба и земље” не научивши да црта, а Радомир Рељић унапређен још у професора Ликовне академије. Шекспир се бар деценију потуцао по провинцији пре доласка у престоницу а Небојша Пајкић је без дела постао универзитетски наставник, као потом и жена му. У кафани Мадера, једном од седишта Озне, глумци, писци и уметници делили су сто, трач и “сазнања” са агитпроповцима и обавештајцима, будући да се читав културни а не само јавни живот Србије одвијао под надзором политичке полиције. Певачицама скромног слуха и гласа, попут Оливере Вучо (“Катарине”), достајало је да се удају где треба а, рецимо, кћерки инспектора Карлеуше, да се роди. Син председника партизанског преког суда у Београду имао је обезбеђено место у кошаркашкој репрезентацији и кад је слабо играо, а његов син на средњим странама Курира и пре него је решио чиме у животу да се бави. Ћерка другог шефа преког војног суда доведена је из Јужне Америке да нам буде гувернер народне банке, а син још једног преког правника из 1944. тренутно нам замењује Слободана Милошевића, и Зорана Ђинђића, погубљеног сина војног обавештајца. Алексу Ђиласа, браниоца лика и дела оца Милована, доглавника Брозовог, упорно нам гурају за политичку и културну величину, мада ни по оцу ни по мајци није Србин, а презимењака му Драгана за народног адвоката, пошто му је неко, безмало још студенту, дао да води маркетиншку агенцију. Радош Љушић произведен је у националног историчара и пре него је објавио ишта значајно, а Милета Продановић, наводни писац и сликар, у арбитра без кога ништа не може да прође. Хоће ли и он стећи моћ цензора из сенке, Жике Стојковића, видеће се, док се за Теофила Панчића, колумнистички увоз из Хрватске, већ може казати да је на путу да замени домородног, једнако необразованог Богдана Тирнанића. Причи о клановима у српској чаршији место је, зато, уз басне о српској мафији, пошто од 1944. до данас нико није могао постати ништа – па ни знаменити криминалац – без одобрења, или по задатку, безбедносних структура. Љуба Земунац, Гишка и Бели одрађивали су за Службу послове на Западу, Аркана, сина обавештајца Коса, прихватила је СДБ, а ни Кум, Шиптар и Чуме нису тако необјашњиви како таблоиди пишу. Како су Цане Суботић, Андрија Драшковић и слични постали утицајни на “овим просторима” такође није загонетка, будући да је довољно слабовидом, лудом или пијаном дати волан у руке па звати хитну помоћ или погребника. Јер, за управљање возилом полаже се јавни испит, али за владање српском привредом, културом, политиком или јавним животом доста је и наклоност, одобрење или подршка тајних, од народа неизабраних власти. Ни безбројне кладионице препуне млађих људи загледаних у резултате наших и белосветских спортских такмичења, ни безбедњаци, паравојници и полицајци који углавном држе такве установе нису никаква случајност. Ни продаја дроге, која у постброзовску Србију није могла ући без сарадње неких делова полиције не спада у родољубиво дело, ма колико разним Службама требали новац, и наркотизирани достављачи, послушници и ликвидатори. Усто, Курир, Сведок или Недељни телеграф, порнографске и педерске дневне новине Национал и сличне емисије на готово свим српским телевизијима не могу се тумачити до као напад на што је Дучић назвао осећај индигнације, кључан за духовно здравље и појединца и нације. Можда је случајност што је, рецимо, и уредник Национала био аналитичар Службе, а власник његов амерички колега, али тих подударности је толико да чине систем чији ће се учинак осећати и дуго пошто, дај Боже, буде размонтиран. Јер, иако пример сличне, вајмарске Немачке нашој не одвише образованој омладини не значи много, она се ипак масовно исељава, не би ли избегла бар судбину Лотове жене. Истина, наиме, подразумева веру у Творца, покретача органског раста. Будући да се Бог први одрекао изравног руковођења сопственом творбом, подаривши нам слободну вољу, сви покушаји да, лишени Његове мудрости, ми владамо једни другима, природом, па и светом, морали су се свести на кабализам. Јер демијурзи, као у јеврејској легенди, не могу одолети да не производе људе од блата, силом оживљене да измећаре. Но, ако големи замењују правоверне само за шабат, неутажива потреба, рецимо Удбе, за слугама које би својим, нечистим, неправоверним рукама разгртале њен измет стално је расла: бескрајно одлагање истинске детитоизације, да не кажемо декомунизације ове земље то потврђује. Скорашњи предлог закона који би и доушницима гарантовао пензију, за услуге учињене на растурању праве Србије и њену замену лажном не би, стога, требало да чуди никог, будући да је родитељ свих данашњих српских безбедносних служби била совјетска Чека, позната и као НКВД, а данас КГБ. Наиме Лажна Србија једини је могући назив за данашњи патрљак Праве Србије, отаџбине безмало двадесетак милиона људи својевремено и “Европи” познатих као Срби, пошто ни немачке, енглеске или француске књиге до средине 20. века не помињу Црногорце, Македонце или Босанце као нације. Лажна Србија не да се стога свести на појавну: досад поменути затирачи српства су особе каквима је Отац Јустин Поповић својевремено казао: “И мој во је рођен у Србији па није Србин!” Јер, Играчи су у бити коцкари, у власти Игре, те није, тако, Ћурувија погубљен због неприкладног писања, већ што се “приватним и независним” Дневним Телеграфом неовлашћено приближио страни праведној већ тиме што је, по схватању Џона Стјуарта Мила, у наступу. Шта је стога него слободно зидарство вера у технологију и моћ као циљеве по себи? “Распоред снага” и “историјски токови” басме су нашега доба, будући да су Људи своједобно тражили правду, лепоту и истину, а не добит или пробит. Лажност јавне и медијске Србије лудило је са системом, пошто је демонизација Србије заправо њена кретенизација. Јер, за лажни општи пристанак на срамоту и понижење потребни су и лажни сагласници – Ђаво, наиме, увек захтева потпис. А да би Срби били одговарајуће кажњени за поседовање једне од најбољих некретина на свету, ваља их приказати како то већ скоро два века чини Запад: као нишче, и кад побеђују. Јер шта је осим кретенизма могло навести ЈНА да осваја Вуковар као Берлин, мада су га локални Срби неколико пута пре тога готово очистили од усташа? Или, зашто није нападнут Загреб, и мир склопљен већ крајем 1991? Ма како деморалисани и политички изманипулисани, потомци војника који су 1912. за десетак дана избили на Јадран могли су у неколико наврата скршити сепаратистичке побуне. Но, пре готово сто година њима су командовали родољуби, а не службеници или заточници Новог (истина, не више комунистичког) светског поретка. Како иначе тумачити намештене погибије српских “екстрема” попут Вукашина Шошкоћанина или Боре Радића, или упућивање четнике налик страшилима на ратиште? Зашто је Жарко Требјешанин, психолог, такве 1991. проглашавао иконом српских ратника, мимо фотографија уредних стројева Југословенске војске у Отаџбини? Какав је четник био Шешељ, некадашњи командант радне акције на Сутјесци? Ко је “Капетану” Драгану дао чин (мимо војног) јунака из америчких стрипова, и зар није имао ко да обучава српске специјалце осим тај резервни официр аустралијске војске? Војна служба није дала добровољцима Милана Парошког да пређу Дунав а пустила је Српску гарду Вука Драшковића, пошто је прве обучавао зналац а друге аматери. Од почетка до краја ратова за опстанак Срба на Балкану, лажни људи из истинске тајне службе ометали су сваки покушај да се “свет” суочи с нашом војном победом као 1912, 1913. и 1918. Нико други до номинални шеф СДБ Јовица Станишић није Западу предао таоце чије је чување могло окренути западно јавно мнење против војне авантуре на Балкану. Обавештајни официри ЈНА под знамењима Српске војске саветовали су се са западним колегама пред сваку акцију, спремни, изгледа, да поверљиве податке тако послате Хрватима и муслиманима сматрају колатералном штетом при “одбрани српских интереса”. Ратку Младићу, међутим, који такву Игру није хтео да игра, убили су ћерку, а данас га гоне јер га западни војни обавештајци мрзе бар колико му се диве. Зар Србе преко Дрине није имао ко да води него полицајац Милан Мартић, сарадник Службе Милан Бабић, службени шофер Миле Паспаљ, поверљиви магационер Горан Хаџић, британски стипендисти Радован Караџић и Биљана Плавшић, и слични, а све нас баш Слободан Милошевић, курсиста америчког семинара за “human management” и његова изузетно безбедносно повезана, педигрирана жена? За кога је, заправо, радила – и даље ради – “наша” Служба? Историјски преглед, нажалост, даје нам на то одговор који званични историчари обилазе, учени да верују само архивама а не и својим очима и ушима. Историја као наука заснована на писаним изворима – дефиниција која се утувљује у главу још средњошколцима – пада пред чињеницом да је рецимо британска Служба тек одскора обелоданила имена полицијских доушника из елизабетанског доба, који су, на пример, Шекспировог оца отерали у банкрот. Нису се случајно модерни медији надовезали на месопотамске владаре, лажљиве још клинастим писмом на камену. Осим здравим разумом, папирима нећемо никад утврдити да ли је, рецимо, Гаврило Принцип успео да убије Фердинанда јер аустроугарским тајним службама није требао чехофил на престолу а јесте повод за напад на Србију, или наводна намера Драгутина Димитријевића да из државе изнурене Балканским ратовима узбуни прекодринске Србе. Најосетљивија наређења давана су одвајкада усмено, често мигом или наговештајем, што су и комунисти добро знали, своје злочине забашурујући углавном пригодним недостатком докумената и писаних трагова. “Технологију” су потом допуњавали фељтонима аутора попут Живорада Михајловића Шиље (оца Гордане Суше) у Политици, Нину и Новостима, па сличним делима Дејана Лучића, Радована Калабића и Марка Лопушине, те чланцима Драгана Влаховића, Ђока Кесића и других, у Гласу, Куриру, Блицу, уз помоћ, не заборавимо, и насмејаних дама у свим могућим Клопкама. Но после Велике Игре Вељега рата, којом је не одвише велика група Играча успела да Европу са врха њене моћи и развоја суноврати у бездан ратова без видљивог краја, 27. марта 1941, учинак наших тајних служби је јасан: пучисти су радили за британску Службу верујући – ваљда као и чланови Младе Босне пре тога – да то чине за свој народ. Затим је 7. јула 1941. Партија која се читава могла сматрати тајном службом, или завереничком организацијом, подигла устанак за потребе СССР-а, своја дејства уперивши поглавито против српског народа и његових институција. Седам година касније, већина њених нижих, српских кадрова послата је на Голи Оток или под земљу, не би ли Броз “несврстаношћу” за светски социјализам придобио више земаља него што су Совјети могли и да помисле. У то време је и Милован Ђилас, носилац highest security clearance, дружећи се са Анеурином Беваном, велшким масоном и лабуристом, предлагао вишепартијски социјализам за Југославију, а други Брозов доглавник, Едвард Кардељ (Eduardo Cardelli) саговорнике подсећао на њену провизорност, док су самог Маршала надгледали дугогодишњи резиденти Чеке и антисрби Моша Пијаде, Владимир Бакарић (Kupferstein), Јосип Копинич и Стево Крајачић. Комунистичка тајна служба – једина ефикасна јужнословенска обавештајна организација после погубљења Аписа – имала је дуг легат сарадње са “међународном обавештајном заједницом”. Приликом убиства Краља Александра у Марсељу држала је везу с нацистима, а потом Броз са Абвером у окупираном Београду. Са усташама су комунисти издавали заједничке антисрпске прогласе и друговали на робији, па упућивали слабо наоружане крајишке и црногорске партизане на утврђени Срб, Грачац, Купрес и сличне усташке касапнице. Издали су им и Иву Лолу Рибара, могућег ривала Брозу, избегавали да нападну Јасеновац, а са фра Крунославом Драгановићем, организатором “пацовских канала”, радили до његове мирне смрти у Сарајеву 1983. Са британском SOE уредили су долазак хрватских комуниста из Канаде а са америчком OSS бомбардовање српских градова уз поштеду хрватских и словеначких. На Брозово тражење, изручење четника, збораша и словеначких белоградејаца избеглих у Аустрију одобрио је Харолд Макмилан, а њихова масовна стрељања после краја рата извели су безбедњаци Милан Баста и Симо Дубајић. Од педесетих година прошлога века па скоро до распада земље, југословенске обавештајне службе достављале су оружје, информације и пропагандну подршку безмало сваком левичарском покрету у свету, а од 1990. сарадњу са палестинским терористима замениле, преко Кларе Мандић, Капетана Драгана и других Јевреја, Игром с Мосадом. Нажалост, ни куповина израелске ратне и комуникационе технике, ни посете израелских генерала Палама нису нам донеле ништа добро, будући да су готово све јеврејске организације у свету, уз појединце попут Елија Визела или Симона Визентала од којих би се очекивало разумевање за егзистенцијалну угроженост не само свог народа, подржале наше, и своје некадашње непријатеље. Од почетка Антисрпских ратова 1990, српске Службе под званичним вођством разноразних Играча усклађивале су своју делатност са америчком, британском, немачком, хрватском и муслиманском страном. Николу Кољевића су на Палама посећивали британски обавештајни официри, Радована Караџића је своједобно стипендирао Институт Тависток, водећи западни центар за психолошки рат, Биљану Плавшић Родсова задужбина, Вељко Кадијевић старији беше похађао Вест Поинт бар годину дана. Пред сам рат, Службе су основале Црвене беретке, Арканове Тигрове и друге паравојне јединице обучаване по узору на америчке специјалце – сматрајући, ваљда, да немају шта научити од Стојана Јанковића, Баја Пивљанина, Станоја Главаша, Зеке Буљубаше, Хајдук Вељка Петровића, Марка Миљанова, Војина Танкосића, генерала Радомира Вешовића, војвода Вука Поповића, Василија Трбића и Павла Ђуришића, или команданта Саве Ковачевића. Наиме, западна војна обука заснована је на разградњи личности регрута, и њеном склапању по начелима безмало супротним од хришћанских. Уместо родољубља, у војнике, паравојнике и полицијске специјалце уграђују се слепа послушност и кастинска оданост јединици. Понос им се замењује гордошћу – одабрани по духовној просечности, понижавани и бесмислено искушавани, новаци “напредују” до лажне изузетности. Безмало масонском верзијом Лествице Светог Јована, они који примају solde постају службеници, роботи, или крвници. При том, западне војске користе и психологе, лаичке кабалисте кадре да сваки духовни проблем разреше релативизмом или статистиком. Насупрот томе посматрачи, па и западни, били су задивљени самопрегором, храброшћу, домишљатошћу, подузетношћу и издржљивошћу српских војника општег сазива из Балканских и Првог светског рата. Као четник, будући монах Калист није прошао другу обуку до борбену, али је заједно са сличнима себи тукао Турке, Бугаре, Аустроугаре и Немце, муштране по пруском узору. Борци фотографисани поред ковчега погинулог Војводе Вука посматрају нас углавном избријани, без кицошких обележја, опреме, или држања. Да они нису плод само изузетног историјског тренутка потврђују и записи и извештаји млетачких и аустријских официра и чиновника кроз векове. И једни и други су се чудили, рецимо, морлачкој способности да маршујући данима готово без хране и воде, силовитим ударима побеђују босанске Турке, сматране за најбоље османске ратнике. У Другом светском рату, партизани су под борбом и гладни стизали где сити Немци нису могли ни моторизовани, док су четници Павла Ђуришића усред зиме 1942, преко литица Сињавине изненадили комунисте, убеђене да је прилаз отуда немогућ. Да је разума, западни специјалци долазили би нама да науче шта је то обичне српске момке и домаћине чинило чудесним ратницима, а не да Служба шаље људе у, рецимо, Легију странаца, да се уче плаћеништву и “професионализму”. Јер, има делатности које не смеју бити професионализоване, осим на штету врлине. Професионалне љубавнице наш народ зове курвама, а плаћеницима не верује; за убиство, Србима су од памтивека требали озбиљан разлог и повод, у шта не спадају наређења претпостављених, или жеље политичара. Опонашање западне војне доктрине, тактике и обуке показало се за нас погрешним: нису, случајно, за Удбине специјалце узимани и криминалци, и нису се без разлога по престанку рата, и повратку себи, многи добри борци одали пијанству, блуду и злочину. Беспоштедни дрил и скупа опрема нису помогли ни сасовцима, фокама или делтама против обичних наших војника у Босни и на Космету, а добро им не иде ни против муџахида. Срби, срећом, нису фанатици ни самоубице, мада памте и Милоша Обилића, браћу Недић, војводу Стевана Синђелића и мајора Милана Тепића. Непријатеље и противнике ми не смемо потцењивати нити прецењивати, али с вером у Бога, сопством, предањем и родољубљем сви ћемо, устреба ли, бити специјалци. Јер најамници су луксуз богатих и бахатих, мада би историјска судбина рецимо Русије требало и скептике да увери у погубност безбедносног, културног и другог ослањања на странце. На питање да ли је Душану заиста био неопходан палатин Палман одговориће, можда, једног дана историја, али, да је више развио српску војну науку, опрему и тактику можда нам се не би десила Марица. Наша средњовековна војска, и њени обавештајци блиско су пратили византијски узор, прикладан хиљадугодишњој, левантизованој држави али не и српским сточарима, ратарима и горштацима. Многобројне женидбе Немањића и остале властеле с Гркињама, Бугаркама или Франкињама, мада обичај тог доба, нису могле а да не ослабе поверење народа у своју власт. Предање о проклетој Јерини, помени лукавих Латина и слични апокрифи јасно говоре да Срби нису одобравали пружање прилике туђинима да утичу на нашу судбину. Истина, међу далматинским ускоцима било је пустолова из целога света, али су вероватно зато у повести Европе забележени као мародери. Од Шћепана Малог, мимо Његошевог спева, остао нам је укус неповерења, поред свих наводних користи које су Црногорци имали од његове владавине. Павле Јуришић Штурм, супруга војводе Мишића, или Герхард Геземан ретки су у нашој историји, а “Герда” из Црног јагњета и сивог сокола Ребеке Вест, чешћа. Нажалост, многи данашњи “борци за људска права” деца су из мешовитих бракова која су се, у осеци Српства, сетила да “нису одавде”. Између 1870. и 1920, наиме, на Србију се у источној Европи гледало као на привредни и политички елдорадо, те су се по нашим градовима, уз Цинцаре, Грке и Мађаре, појавили и немачки, пољски, чешки и други Јевреји. Но, на сваког Кракова или Винавера, кад им се указала прилика, испољило се много више Пијадеа, Финција или Лихтова. Ниједна тајна служба наиме никад није била, нити ће бити, ограничена само на обавештајце. Будући да су сви народи себе првобитно сматрали крвном својтом, значај поверења заснованог на роду тешко је преувеличати. Јер, вероломни странац постаје непријатељ, али неверна својта угрожава нацију. Народна прича о Лављем Цару, који своје соколи да се не плаше навале безбројних големих али шарених паса, као и његов очај при нападу једнообразних, мада ситнијих вукова то илуструје; управник Казнено поправног дома у Забели викао је зато 1981. на мене да не познајем свој народ. Влах, беснео је што сам, надахнут Косовским митом и жудњом за чојством и јунаштвом написао истину о Брозу, и Партији којој је још 1944. било свеједно хоће ли Србију насељавати Кинези или ми. Себе је сматрао Србином мада је ценио перфидију Милоша Обреновића (а потом и Мирјане Марковић и њенога мужа), док је Броза обожавао као владара па био он Хрват, мађарски или пољски Јеврејин. Претпостављам да је Аписа тај високи службеник Удбе презирао као губитника, а Краља Александра, германског зета, поштовао макар као зачетника националне политике коју је Партија учинила још погубнијом по живи, непокорни део Срба. Питање Службе и издаје, очигледно, не може се свести на парадокс чувара на које не сме нико да пази (“who’s guarding the guardians?”). Наиме, Истина обухвата и Србе попут Слободана Милошевића, Богића Богићевића и Благоја Аџића, и полусрбе као Вељка Кадијевића, и странце као Франка Симатовића, све једнако отуђене од народа коме је увек било важније како него шта. Насупрот томе, и када наизглед раде против немачке државе, немачке тајне службе нису делале противу свога народа, иако од 1945. гоне сваког ко се јавно пита откуд 3,5 милиона захтева за одштету од преживелих жртава Холокауста, с подручја које је 1939. бројало око 4 милиона Јевреја? Но и под тим условима Немачка је опет постала велесила, мада поглавито економска, док удбашко-косовска, а све више и ционистичка Србија наставља путем Југославије, на чијим су бинама играчи у шиптарским, шокачким, влашким, муслиманским и српским ношњама, професионално осмехнути, загрљени играли коло, чочек или чардаш. Опит са Палестинцима показао се, изгледа, успешним: народ бројнији, старији, културнији и много гушће насељен од Индијанаца протеран је са своје земље или сабијен у резервате наспрам којих некадашња пољска, чешка и руска гета делују као забавишта. На контролним пунктовима стражари се иживљавају као Кфор на Космету, или својевремено Унпрофор у Крајини. Као да се слично нису Немци понашали према њиховим прецима, или према нама за окупације. Да би нас понизили и Хрвати су нас клали, као стоку. У новије време, бар према нама, технологија се усавршила: турбофолк и рок културом, подражавањем Запада у књижевности, уметности, друштвеном животу и политици, и у својим очима испадамо недорасли Европи; позивајући се на неко медитеранство, црногорски сепаратисти се одричу и “Југоисточне Европе” – оживљеног, Хитлеровог назива за скрајнути и презрени Балкан. Са западноевропске очне тачке, Балкан заиста може деловати периферно, али је историјски јасно где се налази центар подручја омеђеног Атлантиком и Уралом, Балтиком, Медитераном, Црним морем и Кавказом. Језиком, рецимо, трговаца некретнинама, Балкан бисмо могли назвати “Теразијама” Европе, а Британију, на пример, њеном “Борчом”. А средиште Балкана чине српске земље и нису се одувек сви завојевачи Евроазије безразложно отимали о њих. Приметивши да смо “крајишки народ”, Жарко Видовић, философ наше историје, осавременио је речи Светог Саве да смо “Исток Запада, и Запад Истока”. Та, за нас пресудна истина, не да се забашурити нити оповргнути никаквим политичким софизмом нити кабализмом данашњих владалаца света. Унижавањем и помором Срба бавили су се, закономерно, сви претенденти на нашу, “теразијску парцелу”, претходно убедивши себе и друге да је насељавају подљуди. J’aime · · Suivre la publication · il y a 8 heures Весна Радојловић et 5 autres personnes aiment ça. Светислав Јовић Чији је ово "Мој обрачун са њима"? il y a 6 heures · J’aime Радомир Ђокић Огромно познавање огромног броја великим делом тешко доступних информација, доводе до тога да се човек упита од куда аутору и из ког извора овакви подаци? Није ли и он део "игре" о којој се пише? Но не тврдим ни да ни не, већ ћу констатовати да је џабе...Voir plus il y a 6 heures · J’aime Радомир Ђокић Огромно познавање огромног броја великим делом тешко доступних информација, доводе до тога да се човек упита од куда аутору и из ког извора овакви подаци? Није ли и он део "игре" о којој се пише? Но не тврдим ни да ни не, већ ћу констатовати да је џабе...Voir plus il y a 6 heures · Modifié · J’aime Options
Posted on: Thu, 11 Jul 2013 07:27:13 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015