Miroslav Lazanski: Reforme ruskih oružanih snaga objavljeno:Politika- 22.11.2010 Armija po novom modelu Avioni Su-33 na ruskom nosaču aviona „Admiral Kuznjecov” Oružane snage Rusije podvrgnute su najvećim reformama u poslednjih 200 godina. Ministar odbrane Anatolij Serdjukov i načelnik Generalštaba general armije Nikolaj Makarov planiraju da u sledećih deset godina Rusija dobije bitno drugačije oružane snage nego što su to danas: od masovne mobilizacione vojske do manje i profesionalne armije, sastavljene od specijalnih jedinica za lokalne konflikte, i sposobne da bude podrška ruskoj spoljnoj politici u bilo kojem delu sveta. Delom je to posledica povećanja vojnog budžeta, tehnološkog skoka ruske vojne industrije, ali i rezultat analiza konflikta u Južnoj Osetiji, posebno kada su u pitanju struktura jedinica, vojno školstvo, kvalitet obuke, komanda i kontrola, naoružanje, oprema i doktrina upotrebe snaga. Posle avgusta 2008. godine i rata s Gruzijom, ruski generali su odlučili da konvencionalne snage pod hitno treba da se reformišu i u tome imaju podršku kako političara tako i javnosti. Osim toga, tu je i negativan demografski faktor koji ne ide u prilog postojanju regrutne armije, pa slučajevi pogibije vojnika u neborbenim operacijama, plus suicid regruta u oružanim snagama, što je sve dosta kompromitovalo tradicionalno gledanje na vojsku koju čine regruti. Za početak procesa radikalnih reformi vojni rok je skraćen na 12 meseci, u Ministarstvu odbrane povećan je broj „civilnih“ položaja, zapadna iskustva na tom planu detaljno se proučavaju. Kada su u pitanju vidovi oružanih snaga, ruska kopnena vojska treba da dobije najmoderniju opremu i oružje, kopnene jedinice biće brojčano manje, ali sposobne za brzi borbeni raspored u područjima svoje odgovornosti. Promeniće se i nivoi komandovanja, sada postoji četvorostruka struktura, vojno područje–armija–divizija–puk, a od 2012. godine to bi trebalo da se svede na vojno područje-operativna komanda–brigada, pri čemu će vojno područje i dalje imati komandnu odgovornost nad svim snagama na „svojoj“ geografskoj teritoriji, ali će biti obuhvaćeno i operativnom komandom. S druge strane, operativna komanda pokrivaće više regiona, general Makarov planira vežbe raznih profesionalnih jedinica ne samo u područjima gde se inače mirnodopski baziraju, već i u svim delovima Rusije. Broj kopnenih jedinica biće kroz razne faze reformi smanjen od 1.890 na 172 jedinice, ratno vazduhoplovstvo će svoj broj jedinica od 240 smanjiti na 120, a ratna mornarica od 240 na 123. Od 1. decembra 2009. godine započeo je proces transformacije kopnenih divizija u brigade sposobne za samostalne operacije. Istovremeno, 23 motostreljačke i tenkovske divizije, raketni i artiljerijski pukovi, inženjerijske jedinice, snage PVO, jedinice veze i logistike, sve u sastavu kopnene vojske, biće transformisane u 39 kopnenih brigada, 21 raketnu i artiljerijsku brigadu, sedam brigada kopnene PVO, 12 brigada veze i dve brigade za elektronsko ratovanje. I ostali vidovi oružanih snaga Rusije doživeće restrukturisanje. Strateške raketne snage će broj raketnih diviziona u svakoj diviziji smanjiti od 12 na osam, pri čemu će se i broj raketnih divizija smanjiti od sedam na šest. Vazdušno-desantne snage bile su i inicijator transformacije i profesionalizacije oružanih snaga Rusije, osam divizija transformiše se u osam vazdušno-desantnih brigada Snaga za brzo reagovanje. Komandant tih snaga, general Vladimir Šamanov, još je prošle 2009. godine najavio novu vazdušno-desantnu brigadu u vojnom području Moskva i samostalan padobranski puk u vojnom području Sankt Peterburg. Trenutno se vazdušno-desantne divizije baziraju u Tuli, Pskovu, Novorosijsku i Ivanovu, dok je u Uljanovsku brigada. Profesionalni vojnici u tim jedinicama treba da zarađuju oko 1.100 dolara mesečno. Očekuje se da će do 2012. godine sve vazduhoplovne divizije i pukovi biti formacijski svrstani u 55 vazduhoplovnih baza zajedno sa četiri strateške vazdušne komande. Značaj tih komandi zavisiće od broja vazduhoplovnih pukova pod njima. Bivša komanda specijalne PVO oko Moskve biće uključena u vazduhoplovne snage i biće osnova za potpuno novu vazdušno-svemirsku komandu. U martu 2009. ministar odbrane Rusije Serdjukov je izjavio kako je „samo 10 odsto naoružanja i opreme Ruske armije moderno“. Prema planovima reformi do 2015. godine 30 odsto naoružanja i vojne opreme treba da uđe u kategoriju „moderno“, a do 2020. godine moderno oružje i oprema trebalo bi da u ruskim oružanim snagama bude zastupljeno sa 70 odsto. Naravno, oslonac u modernizaciji te opreme i naoružanja jeste na ruskoj vojnoj industriji, ali Moskva ne zazire ni od kooperacije sa Izraelom i s Francuskom. U pogledu personalne politike, reforme traže da se oko 205.000 oficirskih položaja i funkcija preispita u okviru čega će oružane snage Rusije smanjiti broj oficira sa sadašnjih 355.000 na 150.000, broj generala smanjiće se sa sadašnjih 1.007 na 886, broj pukovnika sa 25.665 na 9.114, majora sa 99.550 na 25.000 i kapetana sa 90.000 na 40.000. Zbog svega toga kritičari vojnih reformi u Rusiji su vrlo glasni. Oni, između ostalog, zameraju Ministarstvu odbrane i Generalštabu da je nova vojna doktrina usvojena i pre nego što su reforme vojske uopšte i krenule, da uruskom društvu nema konsenzusa između političke elite i naroda po tom pitanju. Ruski generali odgovaraju na te kritike tvrdnjama „da Rusija nema vremena da čeka konsenzus oko vojnih reformi“. Nikolaj Petrušev, sekretar Nacionalnog saveta za bezbednost, kaže kako su mnoge odrednice nove vojne doktrine zapravo samo ponovljene teze i smernice iz sličnog dokumenta iz 2003. godine. Na zapadu su posebno zabrinuti zbog stavova u novoj ruskoj vojnoj doktrini koji govore o odgovoru Rusije na napade na njene snage raspoređene izvan matične ruske teritorije, o pravu predsednika Rusije da naredi raspoređivanje vojnih snaga izvan matične teritorije i bez dozvole ruskog parlamenta, o pravu Rusije da koristi nuklearno oružje i u lokalnim konfliktima ako je Rusija napadnuta, ali i kao prevenciju od napada na Rusiju. Tu su i stavovi o odbrani država koje to zatraže od Rusije, a koje Rusija podržava, te o zaštiti ruskih državljana u inostranstvu. S vojnim budžetom od oko 50 milijardi američkih dolara, Rusija u sledeće tri godine očekuje uvođenje u operativnu upotrebu 30 novih balističkih interkontinentalnih raketa, pet novih raketnih sistema „iskander“ , oko 300 novih oklopnih borbenih vozila, 30 novih helikoptera, 30 novih borbenih aviona, tri nove strateške nuklearne podmornice, kao i pet novih površinskih ratnih brodova u klasi raketnih krstarica. Dobra prodaja ruskog naoružanja, pre svega Indiji, Kini i Venecueli, pospešuje i domaće porudžbine ruske vojne industrije. Sve ovo, na neki način, znači da se u ruskoj vojnoj praksi približava kraj kontinuiteta sa sovjetskom vojnom tradicijom kako u pogledu strukture jedinica, tako i u komandi i kontroli, obuci i popuni. Taj proces ide relativno brzo, ili sporo, kako ko gleda i iz kojeg ugla, sve, naravno, zavisi i od finansija, ali i od međunarodnog konteksta vojno-političke situacije. No, ukupno gledajući, oružane snage Rusije u konvencionalnom pogledu, uzimajući u obzir broj tenkova, topova, borbenih oklopnih vozila, borbenih aviona, helikoptera i PVO sistema, i dalje su najsnažnija oružana sila na svetu. A nuklearna komponenta ruske vojne moći i dalje drži ravnotežu s nuklearnim potencijalom SAD. --------------------------------------------- Brojno stanje oružanih snaga Rusije Rusija danas pod oružjem drži 1.027.000 ljudi. Regruti služe vojni rok od 12 meseci. Oružane snage raspolažu sa 23.000 tenkova, 15.180 oklopnih borbenih vozila, 26.120 topova, 3.976 višecevnih raketnih bacača, 430 interkontinentalnih strateških nuklearnih raketa kopnenog baziranja, sa 14 nuklearnih podmornica nosača interkontinentalnih projektila, 24 nuklearne podmornice, lovcima drugih atomskih podmornica, u floti je jedan nosač aviona, pet krstarica, 14 razarača, 14 fregata, 23 korvete... Rusko ratno vazduhoplovstvo raspolaže sa 116 strateških bombardera i 1.800 taktičkih aviona. Snage kosmičke i raketne odbrane broje oko 50.000 ljudi, dok specijalne jedinice za kosmičko ratovanje imaju oko 30.000 pripadnika. Jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, a opremljene su kao i armija samo što nemaju tenkove i borbene avione, imaju oko 450.000 pripadnika. ---------------------------------------------- Prerana euforija Lideri NATO-a objavili su u Lisabonu da je na samitu Alijanse postignut dogovor između Rusije, s jedne strane, i SAD i NATO-a s druge strane da se zajednički radi na uspostavljanju antibalističkog raketnog štita koji bi povezano zaštitio teritorije evropskih država NATO-a i teritoriju SAD. Da li bi taj štit zaštitio i teritoriju Rusije nije rečeno, ali može da se pretpostavi. Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev tim je povodom rekao „da Rusiji treba najmanje šest do sedam meseci da bi se razmotrio predlog NATO-a“, što znači da su u Lisabonu neki požurili sa euforijom. I moskovski mediji nisu optimistični u pogledu izgradnje nekog zajedničkog rusko-natovskog antiraketnog štita. Pre svega, Medvedev je još jednom pozvao američki Senat da ratifikuje potpisani sporazum START, što republikanci u Vašingtonu za sada odbijaju. Bez te ratifikacije sve priče o poboljšanju američko-ruskih odnosa i najave nekakvih zajedničkih štitova stvar su teorije. I tehnički gledano eventualno povezivanje ruskog sistema ABM sa budućim elementima američkog i NATO antiraketnog sistema u Evropi nosi sa sobom niz tehničko-tehnoloških problema i nepoznanica. Ruski sistem ABM je godinama operativan i predviđen je upravo za odbranu od američkih interkontinentalnih raketa. Čine ga radarske stanice i komandni centri u Sofrinu kraj Moskve, Baranoviči u Belorusiji, Balkaš u Kazahstanu, Gabala u Azerbejdžanu, Lektuši kraj Sankt Peterburga, Armavir u južnoj Rusiji,Olenegorsk na severozapadu Arktika, Pečora na severozapadu Urala i Mišelevka u istočnom Sibiru. Raketni deo tog sistema čini 2.064 raketa raznih tipova: specijalni ABM sistem „galoš“ sa 32 projektila SH-11 „gorgon“ i 68 raketa SH-08 „gazela“ samo za antibalističku odbranu Moskve, pa 1.900 raketa iz sistema S-300 PMU i još 64 projektila sistema S-400 koji je već raspoređen na dve lokacije u Rusiji. Radari i komandni centri povezani su s ruskim izviđačkim satelitima u svemiru koji im daju trenutne informacije o bilo kakvom lansiranju bilo čije rakete bilo gde u svetu. Američki i NATO antiraketni štit trenutno su u Evropi na nivou taktičke upotrebe, u Evropi ne mogu da se mere s ruskim ABM sistemom. Istina, ruski ABM i nije pravljen zbog Evrope već zbog SAD. Na informativnom planu između Moskve i Vašingtona godinama već postoji odlična komunikacija kada su u pitanju lansiranja raznih raketa upravo da ne bi došlo do atomskog rata zbog greške. Rusija je pre nekoliko godina nudila Americi korišćenje ruskog radara u Azerbejdžanu koji odlično „pokriva“ Iran. Vašington je to tada odbacio. Rusi su onda zbog namere SAD da naprave raketni štit u Poljskoj i Češkoj ponudili da i ruski oficiri budu stalno prisutni na lokacijama tog NATO štita, upravo da ne bi došlo do zloupotrebe tog štita u ofanzivne svrhe. I to je tada odbijeno. Kako će sada da se ostvari ono što je energično odbijeno pre samo dve godine? I što bi Rusi sada spasavali propale projekte NATO-a, a da im se ništa kapitalno politički i vojno ne ponudi za kontrauslugu? Miroslav Lazanski objavljeno: 22.11.2010 politika.rs/rubrike/Svet/Armija-po-novom-modelu.lt.html
Posted on: Sun, 27 Oct 2013 12:30:12 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015