Miroslav Lazanski;dobri i loši momci za vaše dobro! objavljeno: Politika-31/05/2009 Kome trebaju loši momci AMERIČKI PREDSEDNICI UVEK SU BILI NAKLONJENI baucima i strašilima jer takve personifikacije zla znatno olakšavaju objašnjavanje složenog sveta biračima i obezbeđuju moralnu podršku akcijama koje se preduzimaju radi ostvarenja interesa SAD. Tako su poslednjih godina prošlog veka iranski ajatolasi, libijski pukovnik Gadafi, lideri Severne Koreje otac i sin Kim Il Sung i Kim Il Džong, Manuel Norijega iz Paname, Raul Sedras sa Haitija i Slobodan Milošević iz Srbije dobili uloge loših momaka. Istina, prvi je na listi bez konkurencije bio Sadam Husein, ali nagrada za životno delo bez konkurencije pripada Fidelu Kastru sa Kube. Nekako u njihovoj senci ostao je Aleksandar Lukašenko iz Belorusije. Zapravo, već se može govoriti i o fenomenu Lukašenko. Po nekima, on je trenutno i najveći zagovornik povratka nekadašnjeg Sovjetskog Saveza u ovom ili onom obliku. Da li zbog samo toga kao da nema sreće sa stanarima u Kremlju? Naime, Lukašenko je dugo bio pristalica što čvršćih ekonomskih i političkih veza između Rusije i Belorusije, nadao se i da bi mogao da se kandiduje za prvog predsednika Unije dve države. Dok je u Kremlju bio Boris Jeljcin Rusija nije odgovarala na ta nastojanja Belorusije. Novi lideri Rusije posle odlaska Jeljcina kao da su imali preča posla nego da se bave Belorusijom, kao da su smatrali da je „mlađi brat” prirodno upućen na Moskvu i da nema druge alternative. Pogotovo što je i on, Lukašenko, u međuvremenu stigao na američku crnu listu loših momaka. Tako su ekonomski aspekti odnosa sa Belorusijom iz Moskve izgleda tretirani potpuno tržišno, preferencijali za Minsk nisu bili dovoljni, a stigla je i velika ekonomska kriza. A stigao je i NATO, nikad bliže Moskvi. I Lukašenko je zaigrao kao nekada maršal Tito. Malo jedni, malo drugi. Okleva da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju, koketira sa Briselom i Vašingtonom, sada odjednom dobija i kredit od MMF-a, upućuje vrlo oštre poruke Moskvi da Rusija mora više da otvori svoje tržište za robu iz Belorusije, da Moskva mora da uplati zaostale tranše kredita Minsku... Ukratko, Lukašenko vrlo lukavo trguje geopolitičkom pozicijom Belorusije. Zna da Rusija ne može sebi da dozvoli taj luksuz da joj NATO još više, ovaj put preko Belorusije, priđe granicama i da će zbog toga ispuniti sve ono što Lukašenko i traži. Samo je pitanje kada. Za to vreme SAD i NATO pokušavaju da proniknu koliko su najnovije razmirice između Moskve i Minska posledica dugoročnih razmimoilaženja, odnosno je li reč o stvarnom sukobu i kakvih sve interesa ima, ili se radi o fenomenu Lukašenko. Kao nekada kada su analizirali sukob Beograda i Moskve posle rezolucije Informbiroa 1948. KINA BI TREBALO DA BUDE KLJUČNA ZEMLJA koja će uticati na Severnu Koreju radi obuzdavanja njenog nuklearnog i raketnog programa. To je, navodno, zaključak nove administracije u Vašingtonu jer Kinezi jedini i imaju efikasne poluge da utiču na Pjongjang. Ono što administracija Baraka Obame ne želi javno da kaže jesu još ranije američke procene da su upravo kineske kompanije i najzaslužnije za raketni program Severne Koreje, da su severnokorejski stručnjaci dobili od Kineza akcelerometre i žiroskope kao ključne komponente za navođenje raketa i da su tu tehnologiju, zapravo, Kinezi svojevremeno ukrali od Amerikanaca. Amerikanci posebno sumnjaju da su isporuke kineske raketne tehnologije Severnoj Koreji bile intenzivne u vreme pred i tokom bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a 1999. Što bi moglo da otvori i nove dimenzije priče o američkom bombardovanju kineske ambasade u Beogradu te 1999. godine. Jer, svet je očito vrlo povezan, Srbi i Severnokorejanci preko atomske bombe, kineskih raketa i srušene ambasade u Beogradu. Za film o Džejmsu Bondu. No, nije nemoguće. PAKISTANSKA VOJSKA KONAČNO JE, POSLE SILNIH BORBI, ZAUZELA nekakvu dolinu Svat u kojoj su talibani skoro ukinuli pakistansku državu. Državu koja poseduje nuklearno oružje i balističke rakete. Mašala, rekli bi neki u Kveti, ili Pešavaru. Koliko je rat u Avganistanu podstakao radikalizam u islamu? Avganistan je godinama bio odlično utočište za sve muslimanske radikale, od Egipta do Pakistana i Malezije. Džihad protiv Sovjeta u Avganistanu bio je neka vrsta lične odbrane za muslimane, neka vrsta otkrivanja sebe i shvatanja činjenice da je moguće suprotstaviti se i vojno jačima. U Avganistanu u ratu protiv Sovjeta muslimani su isprobali džihad i internacionalizovali ga. Religija se opet pokazala kao pokretač masa u ratu. Na osnovnim principima islama džihad ratnici su formirali uverenje da su u stanju da se odupru svakoj, pa i najvećoj vojnoj sili sveta. Avganistan je doprineo mističnoj predstavi o svetom ratu i upravo je rat u toj zemlji znatno ojačao islamski radikalni fanatizam. Istina, džihad je značajan za islam, ali ne predstavlja i vrhunac religije. Jer, prorok nikada nije rekao: „napusti svoju porodicu i osvajaj svet”. Sveti rat je najkontroverznije načelo islama, načelo kojeg se zapadnjaci najviše plaše, koje se spominje u Kuranu, ali je retko prizivan tokom trinaest i po vekova postojanja islama. Nikada do sada nije viđeno u islamu da su muslimanske snage objavile džihad drugim muslimanskim snagama. Prvo u Avganistanu, a sada i u Pakistanu, u dolini Svat sada se i to dogodilo. NOVA RUSKA VOJNA STRATEGIJA kao da je u jednom svom delu, gde spominje NATO, pozajmila stih iz Pasternakove pesme: „Duša Rusije oprostila se od Zapada jer tamo nema šta da traži”... politika.rs/rubrike/uvodnik/Kome-trebaju-loshi-momci.lt.html
Posted on: Sat, 26 Oct 2013 22:14:09 +0000