Miroslav Lazanski objavljeno:Politika- 20/09/2008. MRAVI SA OKINAVE Ovoj zemlji hitno je potreban pravi trust mozgova da nas ne bi neko, onako slepe i nesvesne, uvukao u početnu fazu nove nuklearne konfrontacije velikih sila Ponekad, najveće svetske priče prođu skoro nezapaženo. Neke od njih propuštamo zato što se tiču ljudi ili stvari čiji značaj će se pokazati tek u budućnosti. Druge propuštamo zato što je priroda promene tako široka, spora i postepena da karakter pomeranja izmiče pažnji u smislu vesti sa naslovne strane. Dakle, vest bi mogla da bude i sledeća: na putu je novi svetski rat. Takva vest automatski izaziva i dilemu da li u nekoj skoroj budućnosti postoji i hipotetička mogućnost za izbijanje velikog vojnog sukoba između Rusije i SAD? Pre samo dve godine Čarls Kapčan, profesor Univerziteta Džordžtaun u Vašingtonu, u intervjuu radio Slobodna Evropa kategorički je tvrdio: „Rusija, pa i Kina neće rizikovati nikakvo pogoršanje odnosa sa Zapadom zbog Kosova, i da neće blokirati eventualnu nezavisnost Kosova u Savetu bezbednosti UN”. Slične, ili gotovo iste stavove oko mogućeg ruskog veta imali smo zatim priliku da čujemo i od nekih srpskih političara. U međuvremenu se na Kosovu i oko Kosova dogodilo to što se dogodilo. U međuvremenu je Rusija vojno intervenisala na Kavkazu, na dnu Severnog mora postavila je kapsulu sa ruskom zastavom, dok sada na ostrvima ledenog područja Arktika postavlja i fizičke oznake ruskih granica. Bitka za sirovine je krenula, čovečanstvo je ušlo u beskompromisnu borbu za prirodne resurse, a tu su sva sredstva prihvatljiva. Zapravo, može se pretpostaviti da kako svet bude više siromašio, tako će istovremeno i rasti pritisak na Rusiju kao na skladište prirodnih resursa. S druge strane, upravo i zbog toga granice ruske tolerancije oko širenja NATO-a na istok sve su manje: američki raketni štit u Poljskoj i Češkoj direktna je vojna strateška pretnja Moskvi, ugovor o redukciji konvencionalnog naoružanja u Evropi do sada je ratifikovala samo Rusija, pa je upravo zbog toga Moskva taj ugovor nedavno stavila van snage, Amerika se povukla iz ugovora o antibalističkoj odbrani ABM iz 1972. godine, sprovođenje ugovora START-2 vrlo je neizvesno, vojni budžeti Amerike i Rusije enormno rastu. I sada neka neko kaže da to nije novi hladni rat, po mnogo čemu mnogo opasniji nego onaj prvi. Istina, ovaj nema dimenziju ideološkog suprotstavljanja, ali nijedan novi rat ne počinje tamo gde se prošli završio. Ni u sferi prakse, ni u domenu teorije. Po svemu sudeći, ovo bi mogla da bude konačna bitka za opstanak, jer u pitanju su resursi planete. Nova suprotstavljanja su i nova „velika igra” između Rusije i SAD u području Azije, gde je svojevremeno raspad Sovjetskog Saveza bio ta inicijalna kapisla nove igre u kojoj su interese indijskih trgovačkih kompanija zamenili interesi firmi kao što su „Unokal” i „Total”. Nije, dakle, Amerika ušla u Avganistan zbog Bin Ladena i talibana, ona je tamo zbog geostrateške pozicije Avganistana na šahovskoj ploči Evroazije. Jer, zemlja koja dominira Evroazijom automatski kontroliše Bliski istok i Afriku. Još je imperijalni strateg Halford Mekinder u svom delu „Geostrateški centar istorije” istakao važnost kontrole evroazijskog kopna radi postizanja globalne hegemonije. Ključ za to, pisao je davno Mekinder „leži u kontroli srca ovog regiona, evroazijskog kopna, otprilike ograničenog Volgom, Jangceom, Arktikom i Himalajima. Onaj ko vlada istočnom Evropom upravlja srcem tog regiona, onaj ko vlada srcem regiona upravlja svetskim ostrvom, onaj ko vlada svetskim ostrvom upravlja svetom”. Mekinderove ideje doslovno je kasnije preuzeo Zbignjev Bžežinski. Kada ovih dana generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer u Tbilisiju direktno preti Rusiji, onda je jasna pozadina širenja NATO-a na istok. Nije reč o širenju demokratije, već o nastojanju da se golom vojnom silom zaštite potencijalne ekonomske dobiti i nagrade, što sve povećava mogući svetski košmar u budućnosti. Gde smo u svemu tome mi? Koliko ova naknadna bitka oko prodaje NIS-a ima veze sa budućnošću Srbije? Pre četiri godine prilikom boravka na Okinavi, japanski profesor Okiro Jamašita pričao mi je o jednoj zajednici u kojoj vlada najveća jednakost u svetu, o zajednici mrava grabljivaca „Cerapachys biroi”. Ti mravi žive samo na Okinavi i nigde drugde u svetu. Žive ispod zemlje, nemaju oči, jer nikada ne izlaze na svetlost dana, hrane se mravima drugih vrsta i proždiru svoje larve pre nego što se one izlegu. Svaka jedinka u koloniji mrava je „aseksualna”, njena jajašca ne treba da se oplode i svaka leže jaja u isto vreme kada i njene „sestrice”. Svakih 40 dana pripadnice kolonije istovremeno izlegu po jedno jaje. Tri dana kasnije, svaka izlegne drugo jaje. Dve nedelje kasnije, iz prvih jaja izlaze mladunci i kada se pojave – mlade larve su gladne. Ali umesto da sačekaju da budu nahranjene, larve progutaju ono drugo jaje koje je položila njihova majka. To je čudno, jer ako se uklone larve iz prvog legla, drugopoložena jaja se sasvim lepo izlegu. Drugim rečima, ženka mrava sa Okinave deli na dva dela resurse da bi obezbedila zdravo potomstvo. I mravi sa Okinave znaju, dakle, da ne treba sva jaja polagati u jednu korpu. NIS, NATO, budućnost Srbije i evroatlantske integracije? Ovoj zemlji hitno je potreban pravi trust mozgova da nas ne bi neko, onako slepe i nesvesne uvukao u početnu fazu nove nuklearne konfrontacije velikih sila. politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/MRAVI-SA-OKINAVE.lt.html
Posted on: Sat, 26 Oct 2013 00:35:45 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015