Miroslav Lazanski,u razgovoru sa novinarom časopisa Horizont,o počecima svoje karijere,putovanjima i još po nešto. VOJNIČKI POHOD MIROSLAVA LAZANSKOG Miroslav Lazanski je jedan od naših najboljih poznavaoca vojne oblasti, barem kada je reč o novinarskoj branši. Mnogi veruju da o vojnim pitanjima zna više nego pojedini visoki oficiri, a tokom duge karijere je pisao o francuskoj legiji stranaca, britanskim komandosima, australijskim specijalcima, američkim zelenim beretkama i drugim elitnim jedinicama. Karijeru je, posle završenog Pravnog fakulteta, počeo u zagrebačkog Startu, a danas je vojni komentator lista Politika. Svoja iskustva je preneo u osam objavljenih knjiga, a uradio je i jedan CD o komandosima. O svojim putovanjima, impresijama i zanimljivostima, govori i za naš časopis. . Miroslav se rado seća rane mladosti, života u Zagrebu, kada smo svi bili stanovnici jedne velike, poštovane države. Putovalo se bez viza, bilo je i drugih povlastica, pa nam je i svet bio bliži. Nakon završenih studija usledila su i prva službena putovanja. – Moje prvo službeno putovanje je bilo u sedište Komande NATO pakta u Monsu, u Belgiji, a radni zadatak intervju sa vrhovnim komandantom ove alijanse, generalom Rodžersom. Bavljenje novinarstvom je tada bila vrsta privilegije. Redakcija zagrebačkog Starta bi obezbedila avionsku kartu, smeštaj u hotelu i dnevnice, a bilo je krajnje normalno da vam redakcija obezbedi i karte za premijeru filma Gandi u Njujorku ili, na primer, Top gana u Los Anđelesu. Nažalost, danas je teže, očekuje se da sami nađete sponzore za putovanja, honorari su znatno manji, a ni posebnih privilegija više nema. Uostalom, dovoljno je pogledati koliko, recimo, list Politika danas ima dopisništva u svetu, a koliko ih je nekada bilo. Za novinare, međutim, putovanja nisu samo zadovoljstvo, već i osnovni preduslov uspešnog rada. Sedeti samo u redakciji, ili biti samo u jednom gradu, prosto je nezamislivo. Mora se putovati, a svako putovanje će vam pružiti neki novi detalj, novo poznanstvo ili prijateljstvo, nešto što će vam kasnije koristiti u profesiji, u emisiji ili tekstu. Osim toga, putovanja oplemenjuju, a ponekad je dovoljno otići i na aerodrom i tamo provesti sat ili dva. Miroslav ne broji zemlje koje je posetio, ali kaže da je obišao skoro ceo svet. Ipak, još ima neostvarenih želja. – Nisam bio na Kubi, koja je turistima veoma zanimljiva. Nažalost, svi veruju da se na Kubu odlazi samo zbog provoda i Kubanki, pa vas nijedna redakcija tamo neće poslati sem, naravno, ako niste dogovorili intervju sa samim Kastrom. S obzirom na to da je njegovo zdravstveno stanje prilično loše, tako nešto nije moguće ostvariti. Kao turista je imao priliku da obiđe Sejšele, Maldive, Havaje, Afriku i druga egzotična mesta, ali ga je najviše oduševio Avganistan. – Avganistan je zemlja netaknute prirode, zemlja bez industrije, zemlja koja je šest puta veća od nekadašnje Jugoslavije. Avganistan je i zemlja kristalne čistoće, vazduha, prirode, neverovatnih kontrasta, snežnih planina, pustinja, potoka, reka i ribolova. Tamo ne možete sresti debelog čoveka, jer tamo jednostavno ne možete da se ugojite. Da li je to zbog klime, hrane, nadmorske visine ili nečeg drugog, teško je reći. Glavni grad Kabul leži na skoro dve hiljade metara nadmorske visine u grotlu jednog ugašenog vulkana, sa predivnom klimom i poštenim ljudima. U Avganistanu će vas, možda, ubiti ako ste protivnik njihove ideologije ili vere, ali vas nikada neće opljačkati. Bio sam u Avganistanu kada nije bilo satelitskog telefona, kada mesec dana niko ne zna gde ste i kada su svi srećni kada se vratite živi i zdravi. Nisam podnosio dnevne izveštaje, već sam jednostavno gledao, snimao, razgovarao, beležio... Tek na povratku bih pravio seriju tekstova. Dakle, bez obzira na ratne nedaće, Avganistan sam uvek doživljavao kao vrstu odmora. Tadašnji predsednik Avganistana, gospodin Kargan, skoro da nam je bio zemljak. Za vreme revolucije, u Srbiji je dobio politički azil, živeo je kod nas i u Čačku mu se rodilo i jedno dete. Kad god bih dolazio iz Jugoslavije, sve mi je bilo na raspolaganju – avion, helikopter, automobil... Šta god mi je trebalo. Osećao sam se kao car! Službena putovanja su ga često vodila u područja visokog rizika, ratnih strahota, opasnosti raznih vrsta. Veruje da mu je život bio ugrožen, a da toga nije ni bio svestan. – Kada novinari odlaze u ratna područja moraju se pridržavati određenih pravila i ograničenja. Ne možete se kretati bez pratnje oficira koji brinu o vašoj bezbednosti. Avanturizam nije dopušten, sem ako niste kompletan ludak ili idiot. Imate zadatak da što bolje obavite novinarski posao, da vašoj redakciji obezbedite što eksluzivniju vest, da budete brži i bolji od svojih kolega, ali morate poštovati pravila. Naravno, svaki odlazak u Čečeniju, recimo, podrazumeva rizik. Rusi nikada nisu organizovali novinarske posete ili turneje, pa je sve zavisilo od toga kako ćete se sami snaći. Da li će vas neko ozlediti, oteti, ubiti... Ali rizika ima svuda. I u Beogradu, recimo, može biti opasno. Možete biti na ulici ili u kafiću u trenutku kada naiđe ludak i nasumice pripuca. Bio sam na prištinskom aerodromu za vreme bombardovanja. Sećam se da je kasetna bomba pala veoma blizu, ali srećom nije eksplodirala. A mogla je... Voli da putuje i smatra da gostoprimstvo domaćina uvek valja uzvratiti. Treba tražiti i otkrivati lepe stvari, ne smete biti zlonamerni, jer će vam se to kad-tad vratiti. Najveći izazov za Miroslava je bilo letenje u borbenim avionima. – Amerikanci su me vozili u F 14 u Tomketu, dvosedu, upravo u onom koji se može videti u filmu Top gan. Bio sam i u drugoj kabini navigatora na nosaču aviona Džon Kenedi, 1983. godine, u Nonhonku. Pukovnik Đukanović me je vozio u migu 29 u drugoj kabini i to je nešto što ću dugo pamtiti. U Avganistanu sam se vozio u raznim transportnim sovjetskim avionima, helikopterima, u migovima 8, 17 i 24, u iračkim borbenim helikopterima, južnoafričkom transportnom vojnom avionu, u japanskim letelicama ... Kad bih sabrao sve časove naleta, verujem da bih mogao da popunim letačku knjižicu. Putujući svetom imao je priliku da mnogo toga okusi i proba. Na Havajima je doživeo jedan od najneobičnijih „obroka“. Naime, dok su dve Havajke veslale čamac, druge dve su ga hranile. To se, inače, zove večara bez ruku. Hrane vas, voze, sviraju i pevaju, a to zadovoljstvo staje oko 150 američkih dolara. Ali, isplati se... – Nisam probirač i jednostavno volim svašta da probam. U Južnoj Africi su me vodili u restoran na periferiji Johanesburga, kraj Pretorije, u kojem se služi samo divljač na roštilju. Kelneri donose hranu na velikim metalnim šipkama, pred vas postavljaju i režu. Na stolu su i zastavice koje, kada oborite, znače da ste završili i da ste spremni za naredno jelo. Donosili su meso antilope, divljeg bivola i drugih zverčica. Dopalo mi se, ali sam imao i neprijatnih situacija. Recimo, kada su mi rekli da sam pojeo meso krokodila skoro da mi se „stomak prevrnuo“. Volim koktele, a posebno dobru votku u zimskom periodu. Lako je zamisliti atmosferu na Crvenom trgu u Moskvi: sa svih strana naviru pahulje snega, odjekuju zvona sa crkve Vasilija Blaženog, a vi lagano ispijate votku. Fenomenalan osećaj! Dok je bio mlađi, nije mu se žurilo kući. Znao je da u Americi provede i mesec i po dana. Danas je malo drugačije. Na putu se ne zadržava duže od dve nedelje. – Manje se putuje, jer nema para, a ni nekih posebnih događaja. Poslednji put sam bio u Izraelu, posle događaja sa Hezbolahom na severu zemlje. Gde ću putovati zavisi od dešavanja u svetu. Kada je reč o domaćim destinacijama, volim da skijam na Kopaoniku. Zlatibor je, možda, previše komercijalizovan, ali verujem da bi mi se dopalo splavarenje Drinom. Zanimljiv je i lov u okolini Kladova, ali i Đerdapska klisura. To područje će tek dobiti na značaju, jer pruža neslućene mogućnosti za razvoj turizma. Osim lova i ribolova, tu je i mogućnost jedrenja i raznih krstarenja. S obzirom na to da nemamo more, Dunav će vremenom biti sve zanimljivije za domaće goste, ali i strane posetioce. Zaista uživam u prirodi, ali nisam ljubitelj mora već planina. Verujem da će kontinentalni turizam biti sve popularniji. * Obišao je mnogo zemalja i svuda mu se ponešto dopalo. Ponešto i nije... – Kada je reč o kulturi stanovanja i bezbednosti života, Japan je na prvom mestu. Međutim, tamo je sve podređeno poslu, nedostaje ono poznato balkansko gluvarenje, uživanje, opuštanje. Prelepo je živeti i u Africi. Nigde na svetu, valjda, nebo nije tako čisto i tako blizu zemlji kao na crnom kontinentu. Ako imate para, prava zemlja je Južnoafrička republika, ali ako su vam džepovi prazni, onda je najbolje biti u Avganistanu. Sa dve košulje, jednom jaknom i farmerkama možete godinu dana da preživite sa minimalno para. Pod uslovom da se klanjate Muhamedu, jer se lako može dogoditi da zbog religije i nastradate. * Ne planira da piše putopisne knjige, ali svoja iskustva maksimalno koristi u pisanju romana... – Puno ljudi piše putopise i ne verujem da bi mogao da ponudim nešto revolucionarno. Ali iskustva maksimalno koristitim u svojim romanima. Volim špijunske trilere sa puno političko-vojnih zapleta, puno toga sam video i doživeo, pa je logično da o tome i pišem. Naravno, i ljubitelji istorije, geografije, ekologije imaju šta da pročitaju, jer se mnogo toga nakupilo u meni svih ovih godina... casopishorizont/lazanski.html
Posted on: Thu, 24 Oct 2013 22:07:42 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015