NIKOLA TESLA I DANAŠNJI SRBI Nikola Tesla, najveći naučnik u istoriji roda srpskog, genije koji je zadivio svet, Prometej 20. veka, potiče iz najuglednijih srpskih porodica koje su prešle ceo istorijski golgotski put srpskog naroda. Sa Kosova i Metohije, svete srpske zemlje, preko nikad pokorene srpske Crne Gore i Hercegovine, kolevke Srpstva, do junačke srpske Like. U 20. veku svi su od ustaša pobijeni ili proterani sa svojih ognjišta i danas gotovo izumrli. U članku Druga smrt Nikole Tesle o kojoj se ćuti dr Milan Bulajić, nekadašnji direktor Muzeja genocida u Beogradu, navodi imena 38 osoba sa prezimenom Tesla, rođaka Nikole Tesle, zverski mučenih i pobijenih od ustaša u periodu 1941—1943. u Jadovnu, Gospiću, Jasenovcu i na Petrovoj gori. Mučenici novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim, rekao bi Sveti Vladika Nikolaj. Crkva Svetog velikomučenika Georgija u Gospiću koju je u 19. veku obnavljao Teslin bliski predak po majčinoj liniji general Budimir Bude Budisavljević, za koju je ikonostas nabavio Teslin ujak Episkop zvorničko-tuzlanski, kasnije Mitropolit dabrobosanski Srpske pravoslavne crkve, Nikolaj Mandić, a u kojoj je službovao Teslin otac protojerej Milutin Tesla, porušena je u Drugom svetskom ratu. Obnovljena je uz pomoć pravoslavnih Srba iz Čikaga 1964. godine da bi, u poslednjem ratu, bila srušena do temelja i na njenom mestu sada se nalazi parking. Teslin spomenik na trgu Nikole Tesle u Gospiću, rad čuvenog vajara Frana Kršinića, u poslednjem ratu raznet je eksplozivom, a trgu je promenjeno ime u trg Stjepana Radića. Teslina rodna kuća u Smiljanu, obnovljena posle Drugog svetskog rata i pretvorena u spomen-muzej, opustošena je u poslednjem ratu. Crkva Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, u kojoj je Nikola Tesla kršten, porušena je od ustaša u Drugom svetskom ratu. Obnovljena je osamdesetih godina prošlog veka, a u poslednjem ratu potpuno je demolirana i oskrnavljena. Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide, rekao bi veliki pesnik, pisac i diplomata, Jovan Dučić. Treba napomenuti da su Teslina rodna kuća i crkva Svetog Petra i Pavla u Smiljanu obnovljeni 2006. godine, na 150. godišnjicu Teslinog rođenja, i pretvoreni u tzv. Memorijalni centar Nikola Tesla. Tamo nigde nećete naći podatak da je Nikola Tesla po rođenju bio Srbin (a videćemo kasnije koliko se time ponosio), samo je diskretno napomenuto da potječe iz pravoslavne obitelji, da mu je otac bio pravoslavni svećenik, a majka također potječe iz pravoslavne svećeničke obitelji Mandića (inače, iz ugledne porodice Mandića izašlo je oko pedeset sveštenika Srpske pravoslavne crkve). Da je Nikola Tesla jedan od najvećih naučnika i pronalazača u istoriji roda ljudskog svedoče sledeći podaci. U periodu od 1885. do 1927. godine Patentnoj službi Sjedinjenih Američkih Država prijavio je ukupno 124 različita patenta iz elektrotehnike, mašinstva, daljinskog upravljanja plovnim objektima, mernih instrumenata, vazduhoplovstva i drugih oblasti. Od brojnih odlikovanja i počasnih doktorata, dobijenih za epohalan naučni rad, izdvajamo: Zlatna medalja Eliota Kresona od Naučnog komiteta Franklinovog instituta (1893), Zlatna medalja Tomasa Edisona od Američkog instituta elektroinženjera (1917), Medalja Džona Skota koju mu je dodelio grad Filadelfija (1934), Čehoslovački orden Belog lava I stepena (1936), Medalja i svečana diploma počasnog doktora Univerziteta u Parizu (1937), Medalja i počasni doktorat fizičkih nauka Univerziteta Sveti Kliment Ohridski u Sofiji (1939). Od srpskih vlasti (kasnije jugoslovenskih) Tesla je dobio pet odlikovanja. Od Kralja Aleksandra Obrenovića dobio je Kraljevski orden Svetog Save II stepena (1892), od Kneza Nikole Orden Danilovog reda II stepena (1895), od Kralja Aleksandra Karađorđevića Orden Svetog Save I stepena (1926) i Orden Jugoslovenske krune I stepena (1931), a od namesnika Kneza Pavla Karađorđevića Kraljevski orden Belog orla I stepena (1936). Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 7. marta 1937. godine. Najveće priznanje Nikola Tesla dobio je posthumno. Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država potvrdio je (nakon višedecenijskog spora) 1943. godine našem naučniku izum bežične telegrafije (osnova radija). Na taj način Američki Vrhovni sud poništio je Guljelmu Markoniju (nekadašnjem tehničaru kod Nikole Tesle) patent na osnovu koga je ovaj dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1909. godine za doprinos razvoju bežične telegrafije. Na stogodišnjicu Teslinog rođenja, 1956. godine, Međunarodna elektrotehnička komisija odlučila je da se jedinica gustine magnetnog fluksa nazove imenom Tesla. Jedno od poslednjih priznanja predstavlja upis Tesline zaostavštine u Uneskov registar Pamćenje sveta kojim se čuva kulturno nasleđe od univerzalnog značaja za čitav svet. Koliko je Nikola Tesla bio veliki naučnik i pronalazač najbolje svedoče reči poznatog profesora B. A. Berenda, potpredsednika Američkog instituta elektroinženjera, na dodeli Zlatne medalje ovog udruženja Tesli za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja, 18. maja 1917. godine: Dovoljno će biti ako kažem da kada bi isključili iz naše industrije rezultate rada g. Tesle, svi točkovi te industrije prestali bi da rade, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bili bi neosvetljeni, naše fabrike mrtve i besposlene. Koliko je Tesla bio veliki čovek najbolje svedoče reči Henrija Valasa, potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država, na njegovoj sahrani: Smrću Nikole Tesle običan čovek izgubio je svog najvećeg prijatelja. Nikola Tesla je po rođenju bio Srbin i time se ponosio. Kada je 1892. godine putovao u Evropu, da poseti svoju staru majku, odseo je u Parizu u najelegantnijem hotelu. Po svedočenju Mojsija Moja Medića, Teslinog školskog druga, portir je videći elegantnu džentlmensku pojavu rekao: Klanjam se Ekselencijo!. Tesla je odgovorio: Moja je titula viša. Portir je zbunjeno promucao: Visočanstvo?. Još više, odgovorio je Tesla. Na te reči portir je potpuno zanemeo jer veće titule nije znao. Tesla je mirnim i dostojanstvenim glasom rekao: Ja sam Srbin. Kada je 2. juna 1892. godine posetio Veliku školu u Beogradu studentima se obratio sledećim rečima: Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu... U meni ima nešto što može biti i obmana, kao što češće biva kod mladih oduševljenih ljudi, ali ako budem imao sreće da ostvarim bar neke od mojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi da je to delo jednog Srbina. Živelo Srpstvo!. U članku Zmaj Jovan Jovanović, najveći srpski pesnik današnjice, objavljenom u jednom američkom časopisu maja 1894. godine, Tesla kaže: Teško da ima naroda koji je doživeo goru sudbinu od srpskog. Sa visina svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo ceo severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koji sada pripada Austriji, srpski narod je naglo dospeo u beznadežno ropstvo, posle fatalnog boja na Kosovu Polju sa nadmoćnim azijatskim hordama. Evropa neće moći nikada da isplati veliki dug prema Srbima što su oni, žrtvujući sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Pri slučajnom susretu i šetnji ulicama Njujorka sa oficirom Radomirom Vukčevićem, članom vojne misije srpske vojske u vreme Prvog svetskog rata, Tesla je nakon što je čuo o Cerskoj bici (prvoj savezničkoj pobedi u ratu), Kolubarskoj bici (u kojoj je oficir Vukčević aktivno učestvovao) i o strahotama golgote kroz Albaniju naglo stao, kratko poćutao i rekao: Znate li vi da sad kroz mene ide struja. Kosa mi se diže na glavi od radosti i uzbuđenja. Treba da se ponosimo što smo Srbi. Po svedočenju dr Pavla R. Radosavljevića, profesora psihologije na Njujorškom univerzitetu i Teslinog bliskog prijatelja, Tesla je voleo herojsku Karađorđevu Srbiju i hrabru srpsku Crnu Goru, izuzetno je poštovao i cenio oba srpska vladara, Kralja Petra I Karađorđevića i Kralja Nikolu I Petrovića, divio se Draži Mihailoviću kao simbolu drevne srpske borbe za Krst Časni i Slobodu zlatnu. Prilikom susreta sa mladim Kraljem Petrom II Karađorđevićem u jesen 1942. godine Tesla kaže: Ponosan sam da sam Srbin... Naš narod ima toliko snage da nema sile koja ga može razoriti... Veličanstvo, Vi ste mi učinili najveću čast i najveću radost što ste mi omogućili da Vas vidim... Ja se nadam da ću doživeti, i to će mi biti najradosniji čas u mojem životu, da se Vi vratite u veliku i srećnu Jugoslaviju... Veličanstvo, Bog Vas blagoslovio. Susret Nikole Tesle i Kralja Petra II Karađorđevića Posredstvom dr Radosavljevića Tesla je upoznao čuvenog guslara Petra Perunovića Peruna. Pri njihovom prvom susretu Tesla je rekao: Meni je drago što vas vidim. Za vas sam čuo veoma pohvalno; vi ste vojnik i guslar. Ja volim gusle i narodnu pesmu. Imam ćirilicom štampane sve narodne pesme i često pročitam po koju, koliko da se osvežim narodnim duhom i ne zaboravim srpski jezik. Gusle su mi ostale u dragoj uspomeni još dok sam bio dete u Lici. Ja volim junake. Naročito sam očaran novim junaštvom srpske vojske koja je potamnela slavu starih Grka i Rimljana. Po svedočenju guslara Perunovića, dok je pevao pesmu Stari Vujadin Tesli su tekle suze niz obraze. Na kraju pesme Tesla je rekao dr Radosavljeviću: Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu. Tesla je po vaspitanju bio pravoslavni hrišćanin. U pismu Džonu Filipsu Aleksanderu, 10. decembra 1901. godine, kaže: Što se tiče mojih religioznih ubeđenja, ja pripadam Grčko-pravoslavnoj crkvi u kojoj je moj ujak, najmlađi brat moje majke, sada Mitropolit, ali bih mnogo radije sebe nazvao hrišćaninom. Tesli je pripala čast da novembra 1938. godine kumuje Hramu Svetog Save u Geri, u Indijani. Iste te godine biran je za počasnog predsednika Srpske crkvenoškolske opštine u Njujorku. Prilikom posete svom rodnom kraju svešteniku u Otočcu jasno je rekao: Moja vera je vera moga oca. Sveti Vladika Nikolaj susretao se sa Teslom tokom svoje misije u Americi za vreme Prvog svetskog rata. Jednom ga je pitao: Da li ste Vi videli struju?. Ne, odgovorio je Tesla, ali znam da postoji. To Vam je kao sa Bogom, iako ga niko nije video svi znamo da postoji. Pored toga što je bio milostiv i prema ljudima i prema životinjama, što je pomagao gotovo svakom Srbinu koji mu se obratio za pomoć po dolasku u Ameriku, što je izbegavao srpske podele, Tesla je imao i jednu tako retku i plemenitu osobinu: bio je spreman da oprosti i onima koji su se ogrešili o njega. Kada je Markoni patentirao izum bežične telegrafije Tesla se pojavio na sudu dokazujući da je on prvi pronalazač bežične telegrafije. Mihailo Pupin, veliki srpski naučnik, Teslin i Markonijev prijatelj, kao svedok na sudu svedočio je u korist Markonija. Teslu je to jako zabolelo i prekinuo je sve odnose sa njim. Kada je mnogo godina kasnije Pupin bio na samrti, savest ga je mučila zbog toga. Preko Radoja Jankovića, jugoslovenskog konzula u Njujorku, izrazio je želju da se vidi sa Teslom. Miloš Tošić, Teslin prijatelj, u to vreme radnik konzulata, ovako opisuje njihov susret: U Pupinovoj sobi zatekli smo nekoliko lekara pored njegove postelje. Susret je bio vrlo dirljiv. Tesla je prišao bolesniku i pružio mu ruku govoreći: Kako si, moj stari prijatelju? Pupin od uzbuđenja nije mogao da progovori. Plakao je, suze su mu oblivale lice. Izašli smo napolje i ostavili ih same. Tako je Tesla imao priliku da razgovara sa Pupinom u četiri oka. Kasnije mi je pričao da je Pupin teško otvarao usta. Na rastanku Tesla mu je poželeo da se opet sretnu u Klubu naučnika gde će razgovarati kao nekada. Kada je izašao iz sobe raspitivao se kod lekara za Pupinovo zdravlje i rekao im da ulože sve snage da ga spasu. Ubrzo posle Tesline posete Pupin je umro. Tesla je bio na pogrebu. Nikola Tesla upokojio se na Božić 1943. godine u sobi 3327 na 33. spratu hotela Njujorker, tiho, u samoći, u Njujorku, najbučnijem gradu sveta. Opelom je u katedrali Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu činodejstvovao protojerej-stavrofor Dušan Šukletović. Nakon opela telo je odneseno na groblje u Fernklifu, u Arsliju, oko 35 milja severno od Njujorka, i umesto da bude sahranjeno po pravoslavnom običaju pod još nerazjašnjenim okolnostima je spaljeno, pretpostavlja se po želji Teslinog nećaka, kasnije ambasadora komunističke Jugoslavije u Vašingtonu, Save Kosanovića. Ne postoji nijedan dokument, niti iskaz svedoka, koji bi ukazivali da je to bila Teslina želja. Dakle, Nikola Tesla je nasilno spaljen. Njegov pepeo prenesen je u Beograd jula 1957. godine. Sada počiva u muzeju, u Krunskoj ulici u Beogradu, u nekakvoj kugli, što je najgora vrsta poniženja. Povodom 150. godišnjice od Teslinog rođenja, 2006. godine, Vladika kanadski Georgije predložio je, a Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve prihvatio, da se Teslini posmrtni ostaci dostojno sahrane na Svetosavskom platou, pored Hrama Svetog Save. Na žalost, izvršne vlasti grada Beograda to nisu dozvolile (Vladika Georgije konkretno pominje Demokratsku stranku i njenog tadašnjeg gradonačelnika Nenada Bogdanovića). Nadamo se da će jednog dana, ako Bog da, Tesla biti ljudski sahranjen na Vračaru, na mestu na kome je nasilno spaljen drugi veliki Srbin, Sveti Sava. Jedan prah i drugi prah zajedno, najveći srpski duhovnik i najveći srpski naučnik na istom mestu. Za svakog razumnog i dobronamernog čoveka to je najprirodnija stvar na svetu. dr Ivan Radović naučni saradnik Institut za nuklearne nauke Vinča Borba za veru | 21.02.2012.
Posted on: Sun, 24 Nov 2013 13:31:24 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015