Neki krugovi nikada se ne zatvore Bio jednom jedan covek. Mudar, dobar, poštovan od svih, ali strašno, strašno, usamljen. Ženu su mu ubili, nikad se nije saznalo ko, a on je od tuge odlučio da zauvek ode iz svog malog mesta. Što dalje. Čuo je da u Americi traže radnike, za rudnik. Posla se nije plašio, uostalom, nije imao šta da izgubi, za njim nije plakalo ni kuče, ni mače. Niko. Ni vešenedeljni put brodom nije mu teško pao. Nije se plašio ni novog, razmišljao je da ionako nema čemu da se vrati. "Naučiću jezik, toliki svet ga je naučio, pa ću valjda i ja, nisam najgori" - mislio je on. Radio je u rudniku, mučio se, nadao se boljem, iako se ono nije naziralo - ali nije gubio veru. Svake noći molio se Bogu: "Molim te, Bože, oprosti mi grehove moje i pomozi mi. Neka sve što me ceča bude najbolje po mene. Ja sad ni ne znam šta je to, ali ti Bože, ti koji imaš plan za svakog od nas, sigurno znaš šta je za mene najbolje!" Nikome nije govorio koliko mu je teško. A onda, jednog dana, dok je zvuk budilnika protutnjeo njegovim malim sobičkom, preteći da će ga, ukoliko istog momenta ne udari po njemu i ne zaustavi mu bezumni urlik, zauvek srušiti, žurno se oblačio u polumraku. Još mamuran, a da ni kapi rakije nije pustio niz suvo grlo, bez imalo jeda, možda i prvi put otkad je Kosaru isrpatio na večni počinak, pomislio je: "E, moj Jovane, da ti je neko pre samo dve godine rekao gde ćeš završiti, ne bi mu verovao!" Dok je na nažuljane i umorne noge jedva navlačio teške čizme, sa onim metalima u vrhovima, nije mogao da ne prokomentariše: "Sve se bojim da ćete mi vi, kad đavo dođe, ako dođe, po svoje, spasiti prste. Moš misliti!" Istog momenta, ko iz inata, kako to obično biva, iz sveg snage, nespremnog, poput tuđe šake posred lica, udarila ga je uspomena na kuću. Potom, sasvim lagano, kao da jedino tako to može i treba počeo je da se odmotava njemu dobro poznat film - ceo njegov život. Odjednom je opet bio Jole Krstov, a ne tamo neki Džo Montenegro. Stajao je široko raskoračenih nogu, bos, dok mu je prolećna rosa lagano mazila stopala, nasred uskog zelenog pojasa - Petrovića Potrka, kako su to parče livade zvali svi seljani. Ime su mu nadenuli još njegovi prededovi, jer su se momci tu trkali, bacali kamena s ramena, odmeravali snage u skoku u dalj, a bogami i ženska čeljad su rado, hvatajući se u kolo, pocikivala po Potrku. Usečen između dva krša, Potrk je obično od maja bio istačkan belim narcisima, iako je ovom vesniku proleća vreme u aprilu. Od njegovog mirisa ga je ponekad ludački bolela glava. Iznad njegovog, od kamena ozidanog, čardaka i na nebu i na zemlji, jer generacije Petrovića su otimale od surove prriode pomalo i nadograđivale ne bi li se potomci jednog dana dičili djedovinom, dizale su se planine, sa snežnim kapama usred leta, čak i o Ilin danu. Odnekuda, sasvim razgovetno začuo je i glas svoje majke Mare. Nežno, ali odlučno, kako samo majke to znaju, korila je njegovu mlađu sestru Rosu: "Obuci se, jadna ne bila, preladićeš. Posle ćeš i na Ilin dan kukati kako ti je zima!". Osmehnuo se, a taj iznenadni, izdajnički trzaj srca, za koga je mislio da samo po navici radi, vratio ga je u sadašnjost. Prenuo se i izašao ispred drvene barake, pokrivene crnim ter-papirom. Ta mala, kobajagi kuća poslednje dve godine bila je njegov jedini dom. Napolju je još bio mrak, mrtvo doba, vreme kada se, kako je njegova pokojna baba Milunka govorila, veštice I karakondžule u kolo hvataju. I ova uspomena mu je izmamila osmeh, a kako mu se u u manje od deset minuta desilo da se čak dvaput nasmeje, nije znao šta da radi. “Da li je moguće da se ja, koji sam sve što sam voleo izgubio opet smejem? Ja, isti onaj ja, koji sam se zarekao da me nikad niko više neće videti sa osmehom?” Lagano je koračao po snegu, nekakvoj cokulama utabanoj ledenoj stazi - pravo ka rudarskom oknu, pokušavajući slabašnim fenjerom da koliko toliko osvetli put. Da ga je neko gledao sa strane pomislio bi kako se umorni starac tromo vuče doma, a ustvari, putem je išao dvadesetpetogodišnji mladić. Nekad snažan, prav ko jablan, slovio je za najjačeg momka kome ni ljudi ni vreme nije moglo ništa. Nikada nije bolovao, nikada se nije žalio, takvo nešto jednom se rađalo. “Vidi Jovana Krstovog, vidi onu ljudsku diku!”, govorile su babe kad on prođe selom. Devojke su se utrkivale da mu donesu vode dok je sa njegovih širokih ramena kapao znoj, a kosa, spremna za hiljadu novih otkosa, prkoseći suncu mirovala u njegovoh velikoj šaci. Jer, nije mu bilo ravna kosca, dok bi drugi pokosili prvi, on je već bacao svoj treći otkos. Majka se ponosila svojim jedincem, sestra Rosa bila je spremna da i očinji vid da za svoga brata. Ali, I on za nju. Voleo je tu malu kaćiperku, deset godina mlađu od sebe, uvek spremnu na neki nestašluk. Džabe su je dok su bili deca otac I majka plašili batinama, mrakom I babarogama, ona je nastavljala po svome. Ponekad je on izvlačio deblji kraj, jer je preuzimao na sebe krivicu za ono što je skrivila, jer ga je sestrica oduvek vrtela oko malog prsta. Baš kao I oca, koga je pod stare dane Bog blagoslovio sa sinom I ćerkom. Hteo je on još dece, nije da nije, ali Mara je jedva preživela porođaj sa Rosom… Dok je Jovan išao u još jedan dan neizvesnosti, ka oknu koje je zjapilo I svakodnevno gutalo rudare, nekad I zauvek, iznad padina Bertuna, po okolnom Berkriku počelo je polako da se razdanjuje. Zubato sunce obećavalo je lep zimski dan. Bio je ponedeljak, 27. februar 1943. godine. “Hej, Džo, kako si, momce? Hocemo li danas prebaciti normu?”, veselo ga je dočekao Konrad O Kliri, pet godina stariji Irac. Riđokosi tridesetogodišnjak, iako za glavu viši od Jovana, izgledao je kao dečak pored njega. Na uglu usana visila mu je dogorela cigareta, a izbledeli karirarni kaput nehajno mu se vukao po zemlji. Narednih desetak minuta Jovana su redom pozdravljali i ostali rudari, ali niko od njih nije očekivao da im on bilo šta odgovori. Tako je bilo uvek, pa zašto bi ovaj ponedeljak bio izuzetak? Inače, ovog vrednog, ćutljivog i tajanstvenog stranca svi su ostavljali na miru. Neko je jednom prokomentarisao da je Džo dosao iz neke vukojebine u Evropi, da mu se desila strašna porodična tragedija, ali pre nego što su uspeli da bilo šta iščačkaju od njega, Drugi svetski rat se kao požar proširio tom istom Evropom. Nesreće su sustizale jedna drugu, tako da Jovanova više nikoga nije preterano zanimala. Pojedini, pre svega Amerikanci, nadzornici u rudniku, informisani o planovima SAD da se uključe u rat, s vremena na vreme bi ga saučesnički potapšali po ramenu: “Džo, brate, drži se, kad Amer krene Nemac je gotov!” Jovan Krstov nije komentarisao ove reči. Samo bi slegnuo ramenima i nastavio svojim putem. Ali, ovog ponedeljka, iz nekog, ni njemu samom neznanog razloga, kad ga je Konrad prijateljski pozdravio, promucao je: “Da, prebacicemo normu!” Konrad se u momentu ukočio, a onda je povikao iz sveg glasa: “Narode, Džo je progovorio. To je dobar znak. Danas ćemo iskopati sve što je ova jebena rupa ikad sakrila. A onda ćemo biti bogati, nećemo više morati da radimo, vratićemo se svojima kao gospoda. Kad izađemo, častim sve!” Svi su se naglas nasmejali, a onda, posle uobičajene prozivke, uzimanja lampi i pozdrava, ulazili su u utrobu zemlje. Dole je bilo mračno, tiho, pusto i opasno. “Samo da opet vidim svetlost dana!”, mislio je Jovan dok je krampom udarao ne bi li odvalio komad crnog zlata. Svuda okolo čulo se ujednačeno bupanje, i poneka psovka, kada bi se nekom nepažljivom nesrećniku usta napunila prašinom. U jednom trenutku, nešto je bljesnulo iza njegovih leđa, a onda se crnilo raspuklo – oko njega, u njemu. Tlo pod njim se užasno zaljuljalo, baš kao kada su pre dve godine talasi zaljuljali vapor nasred Atlantskog okena kojim je plovio u bolje sutra. Čuo je urlike, kuknjavu, zapomaganje. Bilo je strašno, žestoko, krvavo. Mislio je da će mu mozak eksplodirati, pokušao je da se okrene, a onda ga je progutao gusti, olovni mrak. “Mister Petrovich, mister Petrovich”, lagano je dopiralo ujednačeno dozivanje. Kao da to čini prvi put, otvorio je levo, pa desno oko, ali i neprozirni veo branio sprečavao ga je da bilo šta vidi. Ubrzo, kao hiljade iskrica počela je da se probija svetlost, a onda, uz ogroman napor, uočio je prvo jednu, pa drugu konturu, za koje je, kad su progovorile, shvatio da su ljudske osobe. “U bolnici ste, na sigurnom, ne brinite”, razaznao je uz tešku muku šta mu jedna od njih govori. A kad je druga dodala: “Vi mora da ste najsrećniji čovek na svetu, grohotom se nasmejao. Ustvari, po zaprepašćenom izrazu lica mlade žene u belom shvatio je da urla, da njegov smeh liči na sve, osim na normalni ljudski smeh. Ali, to ga nije zaustavilo, i dalje je neartikulisano pomerao usne, a iz grla je izlazio jeziv, ludački urlik. U jednom trenutku osetio je kako mu se telo trza, vilica mu je podrhtavala, prsti na rukama su počeli grčevito da se zarivaju u dlanove, ramena su se tresla. Leva noga je počela da poskakuje praveći nepravilne pokrete ispod nekakvog pokrivača. Žena u belom mu je prišla, u trenu su se stvorile još dve, sličnih godina, takođe u belom, pokušavajući da ga smire. Nešto su mu govorile, ali od sopstvenog urlikanja nije uspevao da ih čuje. Pojavio se i neki muškarac, takođe u belom, i dok mu je ubrizgavao nešto u venu, saučesnički je kimnuo glavom onim ženama. Jovan je osetio kako mu se snaga polako gubi, kao kad u žednu zemlju sipaš malo vode, a ona, poput magije ubrzo nestane, ostavivši slabašan trag, koga, što duže gledaš, sve manje ima. Opet ga je progutao mrak. Ko zna koliko je spavao? Dan, dva, pet… Osvrtao se oko sebe, sve oko njega je bilo belo, toliko da je morao da skrene pogled u stranu. Sledeći put, čkiljeći, počeo je da skenira svet oko sebe. Prozor, bež metalna natkasna, poluprazna čaša vode, nekakav čiviluk i na njemu plastična flaša sa dugačkom providnom cevčicom koja je završavala u njegovoj veni. Stolica kraj kreveta, na njoj nekava hrpa papira, u ćošku minijaturni crveni lavor. “Bože, gde sam ja ovo?”, pitao se, pokušavajući da rekonstruše događaje. “Koji je danas dan?Trebalo je da sam u rudniku!”, pomislio je I kao oparen, prestravljen da se uspavo, pokušao je da iskoči iz kreveta. Ali, presekao ga je snažan bol u desnoj nozi, koja je, za razliku od leve, već uveliko spuštene na pod, odbijala poslušnost I uprkos njegovim nadljudskim naporima I dalje, kao mrtva ostajala da leži. Podigao je ćebe i sve je shvatio: desna noga mu je celom dužinom bila u gipsu. Istog momenta na vratima se pojavila žena u belom. “O, pa vi ste se probudili, konačno. Dobro se vi nama vratili, kako ste?”, ljubazno ga je pitala. “Dobro. Gde sam, šta mi se desilo?”, uzvratio je zamuckujući. “U bolnici, u rudniku se desila nesreća, ali sad će doktor, on će vam sve objasniti”, rekla je bolničarka, skrivajući pogled, što Jovanu, sada već sasvim svesnom, nije promaklo. “Nesreća”, pomislio je, pokušavajući da se priseti. “O čemu priča ova žena, kakva nesreća. Što me ne gleda u oči, šta krije…” mučio je svoj mozak, ali uludo. I zaista, baš kao što je rekla ona sestra, na vratima se veoma brzo pojavio lekar. “Dobar dan Džo, kako ste?”, i on ga je ljubazno pozdravio. “Okej, gde sam, šta se desilo?”. “U bolnici, u Montani. Bili ste u komi tri meseca, danima smo se borili za vaš život. Hvala Bogu, vratili ste nam se!”, vezao je lekar dok ga je Jovan zabezeknuto slušao. “Tri meseca u komi? Ali, kako? Zašto?”, promucao je, pokušavajući da se priseti bar jednog detalja. “U rudniku se desila nesreća. Eksplodirao je metan u jednoj od podzemnih komora…”, objasnio mu je doktor i taman kad se Jovan ponadao da će čuti i ostatak priče, neko je provirio kroz vrata i usplahireno nešto rekao doktoru. Vidno uzbuđen, lekar mu se izvinio i krenuo je napolje. “Ali, čekajte, šta se desilo?”. Pravdajući se kako ima mnogo posla, doktor je odlazio: “Uostalom, još ćemo se družiti Džo, nećete vi kući tako skoro”, dodao je izveštačeno veselo pre nego što je zalupio vratima. “Kući… Kojoj kući… E, moj doktore, kad bi ti znao gde je moja kuća. Bila nekad, dok je zlotvori ne srušiše. Od one divote samo je zgarište ostalo”. I, opet su ga uspomene na zavičaj preplavile, kao prolećna bujica. Ređale su se jedna za drugom slike: otac i on u polju, Rosa im nosi užinu i poskakuje livadom, dok joj guste pletenice lete čas na jednu, čas na drugu stranu. Njegov Žućko nagnao Simu, komšijinog mačka, a ovaj štrika li uz jasen, štrika. Bilo poselo kod Garića, došla I Kosara kod ujaka. Malo malo pa ga gleda krajičkom oka, a čim on krena ka njoj, ona trk kod ujen, pa se nađe u poslu. Ali, nije mogla doveka dag a vrti, sreli su se jednog dana I otad se više nisu razdvajali. Slika lepe crnke, koja mu je kasnije postala žena i koje je ostao željan za ceo život vratila ga je u sadašnjost. Tama na vreme da zaustavi sledeće kadrove, jedan mučniji od drugoga… “Kako je moguće da se sećam šta je bilo pre nekoliko godina, a ne mogu da prizovem nijedan događaj od pre par meseci?”Ali, što se više trudio da se seti, to mu je u glavi više zujalo. Jedino je znao da je rudar u tuđini, da je svakog dana revnosno išao na posao, u Smit rudnik broj 3. Shvatio je da se desila nesreća, ali nije mogao da se seti ničeg više. Na kraju je, iscrpljen, besan i nemoćan odustao. Nadao se da će se sutra konačno neko smilovati i reći mu šta je bilo. Sutradan, pre nego što je svanulo, neko je upalio svetlo. Mlečno žuta svetlost razlila se po bolničkoj sobi, a Jovan, žmirkajući, pokušavao je da razazna lik osobe u belom. Bila je to ista ona medicinska sestra od juče. Zabrinuto ga je pitala da li je sve u redu. “Jeste, a što pitate?”, otpozdravio joj je nimalo ljubazno, iako mu je istog momenta bilo žao što je takav. “Pa, mister Petrovich, vikali ste, uplašili ste nas, mnogo čudno ste zvučali”, pokušala je da mu objasni. “Ja vikao? Ženo, ja sam spavao do malopre, dok ti nisi krvnički zaždila tu sijalicu”, opet je odbrusio. Ne obazirući se na njegovu mrzovolju, bolničarka mu je prišla i opipala mu čelo. Goreo je, a nije bio svestan. “Verovatno ste buncali u snu. Imate temperaturu, molim vas, budite mirni”, govorila mu je dok je iz džepa mantila vadila toplomer. Poslušao je, a kad je posle desetak minuta došla da proveri, iskoristio je da je bolje pogleda. Bila je mlada, sigurno mlađa od njega. Imala je punđu, crne oči, pravilan nos. Zvala se Hana, bar tako je pisalo na pločici zakačenoj na gornjem džepu mantila: “Sestro Hana, oprostite, ne znam šta mi je, izvinite zbog mog ponašanja… Molim vas, kažite mi šta se desilo, ne mogu ničega da se setim. Šta je sa mnom, kakvu nesreću ste spominjali?”Mlada žena ga je nemo posmatrala ne skidajući pogleda sa njegovih očiju. Kao da se dvoumila šta da radi. A možda mu se I učinilo jer to je trajalo tek nekoliko sekundi, a onda je rekla: “To ne mogu ja da vam kažem, to mora doktor da uradi. Ako budete bolje, verovatno će vam sve ispričati ujutru. Imate visoku temperaturu, molim vas popijte lek i probajte da odspavate, tek je četiri.” Nemoćno je posmatrao kako odlazi i sada je bio siguran: nešto strašno se desilo čim niko neće da mu kaže. Znao je da se u jamama često događaju nesreće, da su posledice katastrofalne, nekad niko živ ne izađe. “Ali, ja sam živ, sigurno ih ima još, zašto neće ništa da mi kažu?” Dok je pokušavao da se namesti i utone u san, prvi zraci sunca su počeli da se probijaju kroz zavese na prozoru. Pogled mu se zadržao na zidu do i onda je uočio neki papir. Sačekao je još deset minuta da se razdani I konačno je shvatio da je ono parče papira kalendar. Napregao se iz petnih žila da vidi datum: sreda 25. maj 1943. Ali, i dalje mu ništa nije bilo jasno. Umoran od nepovezanih misli, pokušaja da se priseti događaja, pokušavao je da se isključi. A onda se setio: kad je bio dete, u sličnim situacijama, kada bi mu jedna reč ili pojam bio na vrh jezika, počinjao bi da peva. Bog zna zašto, ali obično posle desetak minuta haos u glavi bi se sredio, misli bi se, kao po komandi, vraćale u normalne tokove, i Jovan bi, usred pesme kao iz puške opalio dugo traženu reč. “Gde da pevam u bolnici, ovi će pomisliti da sam ćić lud. Doduše, posle ovog noćašnjeg buncanja, možda već misle da sam totalno odlepio”. Još neko vreme se lomio da li da zapeva ili ne, a onda su se vrata širom otvorila. “Dobro jutro, Džo! Kako ste danas?”, pozdravio ga je isti onaj doktor od juče. “Dobro sam, doktore. Zapravo, odlično sam. Ne znam zašto, ali čini mi se da je meni mnogo bolje nego vama!” Ove Jovanove reči su kao malj udarile lekara, toliko je bio šokiran da mu se to videlo na licu. Oči su mu se razrogačile, usta je širom otvorio, kao da će istog trena da se udavi, ruke su mu zadrhtale. “Kako to mislite, pobogu?”, nekako je promucao. “Pa, lepo. Ja sam ovde, a ne znam što, a vi to odlično znate, ali nećete da mi kažete. Ja nikuda ne mogu, a vi idete i vraćate se, kao po kazni. Gledam vas i ove vaše bolničarke, prosto vam neprijatno da me u oči pogledate. Kao da nešto krijete od mene. Od čega me to čuvate? Recite, nema toga što Jovan Krstov Petrović neće moći da podnese. Uostalom, šta vi znate o meni? Jeste li me pitali ko sam, odakle dolazim, kakav sam? Ne! Na osnovu činjenice da sam povređen i da sam tri meseca bio u komi stvorili ste sliku o meni, i već neko vreme ona vam je draža od mene živog. A ja sam tu, čovek od krvi i mesa, prokletnik koji moli Boga da se smilujete i kažete mi šta se desilo…” Hteo je još svašta da kaže, ali ga je lekar, odlučno, oštrim pokretom ruke zaustavio. “Tako, znači! Hoćete istinu! I ne pitate šta košta. U redu, moliću lepo, evo vam istine: 23. februara desila se strašna nesreća u rudniku Smit broj 3. A vi, besni kučkin sine, vi mora da ste najsrećniji čovek na svetu, jer ste vi jedini od 78 rudara preživeli…” Kao razjarena zver, Jovan je skočio iz kreveta. Pre nego što se sručio na pod, uspeo je da sruši natkasnu i sve što je bilo na njoj. Dok su se po podu kotrljali čaša, toplomer, pilule poispadale iz male plastične posude, Jovan je ispuštao jezive, životinjske urlike. “Ja najsrećniji čovek! Ja! Budalo matora, ja mogu samo da budem najveći baksuz, nemaš ti pojma. Ja sam proklet, idiote. Ja nemam nikog, svi su mrtvi. Sve čega se dohvatim pretvorim u pepeo. Ja sam nečastivi glavom i bradom. Bog je od mene digao ruke,kad sam mrtvu sestru nosio pola dana, kad mi je oduzeo sve što sam ikad voleo. I, ako sam ikad posumnjao u to, sad mi je još jednom to dokazao… Ja najsrećniji na svetu... Ha, ha, ha…”, urlao je, a lekar je izbezumljen, dok su mu vilice podrhtavale od pomešanih emocija, gotovo opiplijivog straha i totalnog užasa, netremice gledao u nesrećnog čoveka na podu. Apsolutno nespreman na ovakvo Jovanovo reagovanje, nije ni pokušao da mu priđe, pomogne mu da ustane. Tek kada su kroz vrata počeli da utrčavaju svi zaposleni, čak i čistačica Rouz, postao je svestan situacije: na podu je ležao pacijent, s desnom nogom u gispu, ludačkim žarom u očima, pokušavajući da odjednom kaže million reči, na lošem, jedva razumljivom engleskom, a on je nemo posmatrao, sa rukama u džepovima i ogromnim strahom u očima. “Doktore Džonson, dokotre Džonson, šta se dogodilo”, jedva ga je dozvala jedna od bolničarki. “Ništa”, nekako je promrsio kroz zube, a onda je, na opšte zaprepašćenje, bez reči napustio bolničku sobu, koja je, pre samo nekoliko sekundi ličila na pozornicu. Samo što se njemu, čuvenom doktoru Džonsonu, dve godine pred penziju, nije nimalo sviđalo da bude jedan od glavnih likova. “Ti jebeni stranci, sve će upropastiti”, mislio je u sebi, žureće dugačkim hodnikom ka svojoj kancelariji. A u sobi, stvar se polako vraćala u normalu. Bolničari su podigli Jovana, vratili ga u postelju, i dok se on i dalje tresao, sad već mumlajući nešto potpuno nerazumljivo sebu bradu, sestre su se u čudu gledale. I ranije se dešavalo da neko burno odreaguje na lošu vest, upravo zato se čekalo da se pacijent koliko-toliko oporavi, pa mu se tek onda saopštavalo to što ima da se saopšti. Uvek biranim rečima, ljudski, nežno koliko je god to moguće. Šta je sada otišlo po zlu? Pa doktor Džonson je iskusan lekar, nemoguće da je pogrešno procenio čoveka kome se tri meseca borio za život… Bilo je toliko pitanja, a odgovor su znali samo ovaj čudni stranac, upalih obraza, koščatog tela, s ogromnim brkovima i gustom, gotovo belom kosom, i njihov dobri kolega, dr Džonson. Sestra Hana im je rekla da Džo ima samo 25 godina, što je izazvalo opštu nevericu, jer mogle su se zakleti da muškarac koji leži pred njima ima bar duplo više. Pretpostavljale su da ga život nije štedeo, ali ni u najgorim noćnim morama nisu mogle zamisliti ni delić pakla kroz koji je Džo prošao, mnogo pre onog kobnog februarskog jutra. Kosara se nečemu kikotala, a njen smeh se razlivao malom uvalom podno Javorka. Rosa je veselo poskakivala na jednoj nozi, pokušavajući da dočara kako se Marko Milivojev pijan vraća zorom iz kafane. O, imao je on obe noge, itekako, ali jedna mu je bila kraća od druge – stara povreda iz pilane, kad je pukim slučajem preživeo obrušavanje pola kubika balvana. Spaslo ga je samo čudo, glava mu je ostala na ramenima, ali leva noga mu je ostala priklještena. Kasnije su mu dokotori u Risnu operisali stopalo, ali nešto je otišlo po zlo i najvažniji mišić se skupio. Kasnije su on i njegovi ispredali najčudnije verzije šta se dešavalo u risanskoj bolnici, nadaleko čuvenoj po dobrim hirurzima. Elem, po jednoj, lekar koji ga je operisao bio je početnik i imao je strašnu tremu, pa kad mu je neko od starijih kolega predložio da drmne jednu i smiri se, odmah ga je poslušao. Međutim, kako su mu se ruke i dalje tresle, setio se đedovih reči: “Jedna ko nijedna!”, te je nategao još malo. Ko za baksuz, rakija je bila neka domaća, udarala je ko grom, tako da se baja uvoštio od alkohola. Kažu da je jedva stajao na nogama i da je Marko odlično prošao – brat po flaši mogao je da mu otfikari nogu do kuka. Marko se vratio u Donje Petroviće. U početku nespretno, kasnije sve veštije, kretao se pomoću štapa. Neko vreme je badavisao, kasnije su ga vratili na posao, izmislili su mu da nešto radi, čisto da mu nejač ne krepa od gladi. Ali, suočen sa svim što ga je klepilo po glavi, sve manje je svraćao u crkvu, sve više u birtiju. Ubrzo, jedini Bog koga je priznavao bio je onaj iz boce – njemu se ispovedao, s njim se dogovarao, njega je prizivao u pomoć kad god mu je bilo teško. A svake noći mu je bivalo sve teže - žena mu je sitna, ali ljuta ko ris, i kad god se pod gasom vraćao, pokušavao je da požuri. To je onima sa strane izgledelo kao da poskakuje. Ali, kad Ilinka cikne s dna Potrka: “Dje si Markivoje, zore ne dočeka, kao što djeca i ja ne dočekasmo za dana tebe? Dje si izrode Petrovića, koliko ti je godina, u kamen ti ih brojali?” , i narcisi su povijali glave. Prestravljeni, skupljali su se, pokušavajući da, kad već ne mogu da pobegnu što dalje od nesrećnika i njegove opake žene, ono maker da postanu nevidljivi dok nevolja ne prođe. “E, da je mojoj nesretnoj sestri neko rekao da će njen brat doživeti sličnu sudbinu, sigurno se nikada ne bi rugala Marku”, mislio je Jovan dok se polako privikavao na štap. Posle one strašne nesreće u rudniku i njemu je jedna noga ostala kraća. Dr Džonson je uradio sve da mu spase nogu, ali one najsitnije kosčice su bile smrskane, nije bilo teoretske mogućnosti da ostane cela. Tada je saznao i neverovatne podatke: da stopalo čini 26 kostiju, 33 zgloba kao i brojni mišići, ligamenti, nervi i krvni sudovi. Posebno ga je zaprepastila spoznaja da se koža stopala na tabanu, zbog specifične građe ne može zameniti kožom sa drugog dela tela. Kako stopalo ima dva uzdužna svoda, unutrašnji i spoljašnji, kao i jedan poprečni svod, kod njega je, zbog povrede, došlo do devijacije ovih unutrašnjih. Nije baš sve razumeo, ali neke koščice su probile neke ligament, a to je uslovilo… “Ma, ko da je važno. Najbitnije da ću opet moći da hodam. Bože, šta ti je sudbina, i meni je, kao Marku, stradalo levo stopalo. Ali, barem ja neću poskakivati, jer mene nema ko da prekoreva. Ni da kori, ni da čeka”, sa setom je pomislio, a onda, da bi oterao te sumorne slike iz glave, izašao je napolje.
Posted on: Sun, 29 Sep 2013 11:48:40 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015