O CIRKADIJALNIM STANJIMA SVESTI U okviru izučavanja svesti, spavanje i san uobičajeno se nazivaju cirkadijalnim stanjima svesti . Iako je pitanje postojanja različitih stanja svesti još uvek poprište ozbiljnih naučnih diskusija, ono oko čega postoji opšta saglasnost je da ljudi svakodnevno i sponatano menjaju način svog funkcionisanja u zavisnosti od toga jesu li budni, da li spavaju ili sanjaju. Ove promene funkcionisanja proističu iz prirodnih, ni na koji poseban, bar ne nameran način izazvanih oscilacija niza fizioloških i psiholoških parametara, od kojih su promene svesti tek jedna od varijabli. BIOLOŠKI (I CIRKADIJALNI) RITMOVI Odavno je zapaženo da pojave u svetu oko nas pokazuju određenu ritmičnost – planete se okreću oko sunca po izvesnoj pravilnosti, lišće opada u tačno određeno doba godine, a trudnoća u slučaju ljudske vrste traje devet meseci. Periodičnost pojava čini se opštim svojstvom kako neživog tako i živog sveta. Biološki ritmovi predstavljaju regularne fluktuacije niza bioloških funkcija, a koje su uglavnom sinhronizovane sa različitim spoljašnjim faktorima. Registrovana pravilnost oscilacija funkcija u živog sveta nužno vodi pitanju porekla bioloških ritmova, odnosno diskusiji o tome u kojoj su meri biološki ritmovi proizvod uočenih cikličnosti materije uopšte, a u kojoj zasnovani na samosvojnim fluktuacijama bioloških zbivanja. Egzogeno-endogena dilema, u suštini postavlja pitanje primarnosti "zeitgebera" s jedne, odnosno "bioloških časovnika", s druge strane. Egzogeno shvatanje polazi od premise da je cikličnost u živoj materiji na neki način provocirana cikličnošću nežive materije, odnosno raznim geofizičkim varijablama kao što je npr. rotacija zemlje. Nasuprot tome, endogena shvatanja pretpostavljaju postojanje biološki programiranih časovnika koji vreme odmeravaju relativno nezavisno od značajnih spoljašnjih uticaja. Kao što je i uobičajeno, najviše pristalica u ovakvim raspravama priskrbljuje pomirljivo shvatanje po kome su oba faktora podjednako značajna, a neretko i u interakciji. Biološki ritmovi, obzirom na ogroman broj različitih bioloških funkcija, predstavljaju ekstenzivnu klasu pojava, koju je teško precizno sistematizovati. Jedan od pokušaja (Halberg), rukovodi se kriterijumom trajanja, te ritmove deli na one visoke, srednje, niske i ultraniske učestalosti. U ovom je slučaju od posebnog interesa klasa ritmova srednje učestalosti koja uključuje i cirkadijalne ritmove. Cirkadijalne ritmove je moguće odrediti kao oscilacije niza različitih fizioloških i psihičkih funkcija u toku približno 24h – dakle, kao biološke ritmove koji pokazuju prirodni period koji je približno jednak sunčevom danu. Među različitim funkcijama koje fluktuiraju u toku približno jednog dana posebno je uočljivo smenjivanje budnosti i spavanja, tj. sna. Kao značajni faktori ove fluktuacije pominju se sunčeva svetlost i kulturalni standardi (egzogena hipoteza), ali i neurofiziološki mehanizmi odgovorni za njihovo održavanje (endogena hipoteza). Na osnovu prigodnih studija na dobro- voljcima utvrđeno je da u uslovima izolacije od uobičajenih pokazatelja vremena, a pre svega sunčeve svetlosti, smenjivanje sna i budnosti sledi opšti obrazac uz manje produženje kompletnog ciklusa, koji umesto 24 traje približno 25h (Bentley, 2000), što bi trebalo da svedoči o ulozi endogenih faktora. S druge strane, neke studije (Czeisler i dr., 1989) pokazuju da je na bar neke cirkadijalne ritmove, a posebno one vezane za telesnu temperaturu, moguće delovati egzogenim faktorima. Da se vrlo verovatno radi o značajnoj ulozi i unutrašnjih i spoljašnjih faktora, svedoči i činjenica da cirkadijalnost budnosti i sna, kao što rezultati niza istraživanja ukazuju, bar u okviru humane vrste, nije prisutna od samog rođenja. Uobičajeno se u toku ontogenetskog razvoja može pratiti prelaz od ultradijalnih (oko 4h) ritmova u prvih šest nedelja života, preko smenjivanja ultra- i cirkadijalnih ritmova u periodu od šeste do desete nedelje, do dominacije cirkadijalnih ritmova u intervalu od desete do petnaeste nedelje života. Neurofiziološke osnove cirkadijalnog ritma Prema rezultatima dosadašnjih istraživanja, neurofiziološki supstrat cirkadijalnog ritma čini supra- hijazmatsko jedro (SHN) u osnovi hipotalamusa. Naime, lezija ove strukture kod sisara rezultira gubljenjem uobičajenog ritma smenjivanja budnog i ne-budnog stanja, uz očuvanje ukupne količine sna. Transplantacija SHN iz fetusa u odraslog hrčka dovodi do skraćenja cirkadijalnog ritma za 4h, što je upravno proporcionalno razlici cirkadijalnog ritma mlađih i starijih jedinki u slučaju ove vrste (Ralph i dr., 1990). Suprahijazmatski nukleus, nadalje, zadovoljava uslove postavljene za jedan ovakav biološki časovnik: poseduje sopstveni ritam aktivnosti; u blizini je optičke hijazme i povezan sa vizuelnim sistemom (što obezbeđuje reagovanje na svetlost); povezan je sa pinealnom žlezdom, značajnom u regulaciji količine melatonina. Melatonin, koji se danas, doduše uz nešto atraktivniji naziv, može kupiti u apoteci kao sredstvo za indukciju sna ili prevenciju "bolesti promene vremenskih zona", u suštini je hormon koji deluje kao hemijska promocija sna. U prirodnim uslovima (Shockat i dr. 1997), javlja se u većoj količini 90-120 min. pre samog sna. SPAVANJE I SANJANJE Zahvaljujući decenijskoj akumulaciji saznanja proisteklih iz istraživačkog rada fiziologa, neurologa, psihologa i niza drugih stručnjaka, može se, u najkraćem, konstatovati sledeće: spavanje i sanjanje su regularna cirkadijalna stanja, zasnovana na složenim neuralnim mehanizmima; spavanje je složen proces sastavljen od većeg broja faza koje se regularno smenjuju; deprivacija spavanja i sna rezultuje nadokna- dom, što ukazuje na njihov značaj za normalno funkcionisanje individue; količina, ritam i složaj sna (ukupno vreme spavanja, smenjivanje budnosti i sna, te količina i trajanje pojedinih faza) povezani su sa ontogenetskim razvojem, ali i pripadnošću filogenetskoj vrsti; i sanjanje kao specifično fenomenološko iskustvo, bar u slučaju ljudske vrste, javlja se dominantno u desinhronizovanoj (REM-fazi), ali i, u manjoj meri, u fazi sporotalasnog sna. Spavanje Pored nervnih struktura uključenih u regulaciju cirkadijalnog ritma, za promociju sna i budnosti posebno su značajne strukture retikularne formacije. Rezultati ogleda u kojima su vršena presecanja različitih delova moždanog stabla eksperimentalnih životinja sugerišu različite sisteme relevantne za promociju sna i promociju budnog stanja. Aktivirajući sistem, zadužen za izazivanje i održavanje budnosti, smešten je u gornjem delu uzlaznog retikularnog sistema moždanog stabla i vezan za noradrenergični sistem. Deaktivirajući sistem, čija aktivacija dovodi do spavanja, lociran je u donjim delovima moždanog stabla, a kao posebno značajna struktura navode se Rafova jedra zadužena za produkciju serotonina. REM-san Laboratorijska istraživanja spavanja, ali i klasične eksperimentalne studije (lezije i elektro- stimulacije), kao i klinička istraživanja, omogućila su identifikovanje nekih osnovnih karakteristika faze sna koja se povezuje sa sanjanjem. U ovoj fazi sna, koja je po redosledu uobičajeno označena kao peta, dolazi do značajnih promena u EEG, EOG i EMG merama, kao i nizu drugih parametara. U zavisnosti od toga koje se osobenosti faze posebno ističu, ovaj stadijum sna nosi različito ime: REM, D ili paradoksalni san . Sve u svemu, za REM fazu su karakteristični: brzi pokreti očiju, koji po nekim teorijama predstavljaju pokrete skeniranja vizualnog sadržaja snova; desinhronizacija moždanih talasa, čija je struktura bliska strukturi moždanih talasa budnog stanja; gubitak mišićnog tonusa, odnosno "mišićna paraliza"; dominacija simpatikusa, tj ubrzanje rada srca, ritma disanja, genitalna nadraženost i dr.; povišenje praga buđenja; i sanjanje ( po Foulkesu, u 80-100% slučajeva buđenje u REM-fazi prećeno je izveštajima o snovima). Pored navedenog, novije studije snova upotrebom tehnika skeniranja (PET i MRI) ukazuju na značajnu aktivnost limbičkog sistema i motornog korteksa, smanjenu aktivnost prefrontalnog korteksa, te prekid transmisije motornih impulsa sa nivoa mosta, kao važne karakteristike ove faze sna. Iako snovi kao fenomenološko iskustvo nisu ekskluzivno vezani za REM-fazu spavanja, uobičajeno se snovi i D-san razmatraju "u paketu". To konkretno znači da većina teorija snova, bar onih savremenih, kao svoju polaznu osnovu uzimaju neurofiziološke karakteristike ove faze sna, ostavljajući po strani kako karakteristike sinhronizovanog sna, tako i osobenosti snova vezanih za ne-REM faze. Istraživanja spavanja U tipičnom složaju sna, koji podrazumeva regularno smenjivanje pojedinih faza sna po tačno definisanom redosledu, REM-faza se javlja na svakih 80-90 min., a njeno trajanje varira od 5-20 min. u funkciji ukupnog vremena spavanja. Ukupna količina REM-spavanja značajno varira u zavisnosti od uzrasta, uz generalnu tendenciju opadanja sa ontogenetskim razvojem. U kontekstu filogenetskog razvoja, REM-faza konstatovana je kod ptica i sisara, a količina REM-sna, kao i spavanja uopšte, po svemu sudeći određena je vrstom, ali i načinom života, tj. da li se radi o predatorima ili lovinama. Spavanje je, kako pokazuju brojne studije, ali i svakodnevno iskustvo, značajna fiziološka potreba. Istraživanja na dobrovoljcima, koji su iz različitih razloga bili izloženi deprivaciji sna, sugerišu značajne promene u funcionisanju, kako na fiziološkom, tako i na psihičkom planu. Pored umora i pojave tzv. mikrosna (ekstremno kratkih perioda usnulosti), regi-strovane su i pojave halucinacija i deluzija, dezorganizacija govora, pa i blaži oblici paranoje. Po završetku "bdenja" tipično se javlja nadoknada, odnosno produženo vreme spavanja. U slučaju R. Gardnera, ova nadoknada je prvog dana iznosila skoro 8h, ali je u narednim bila znatno manja. Iako je izgubio oko 80 časova sna, u danima nadoknade vraćeno je svega oko 25% izgubljenog vremena, no gledano po fazama sna, nadoknađeno je oko 70% S-4 i oko 50% D sna. Mada bi se na osnovu navedenih primera, obzirom na reverzibilnost registrovanih malfunkcija i nepotpunu nadoknadu izgubljenog sna, moglo zaključiti da posledice odsustva spavanja i sna nisu preterano ozbiljne, studije na životinjama sugerišu da potpuna deprivacija sna rezultira smrću u relativno kratkom vremenskom periodu, čime se potkrepljujue tvrdnja o potrebi za snom kao bazičnom fiziološkom motivacijom. Teorije spavanja Spavanje i san su, dakle, potreba, ali ostaje otvoreno pitanje šta se ovom potrebom ispunjava. Restorativne teorije smatraju da je osnovna funkcija spavanja obezbeđenje obnove tkiva i očuvanje energije. Prema Oswaldu (1980), sporotalasno spavanje, zahvaljujući oslobađanju većih količina hormona rasta koji je značajan za sintezu proteina, praktično omogućava restauraciju telesnog tkiva. Kao osnovni argument u prilog tezi, Oswald navodi količinu spavanja, uključujući i REM-sna, u novorođenčadi koja je znatno veća no u odraslih jedinki, a koja se dovodi u vezu sa njihovim izrazito intenzivnim rastom. Nešto drugačije shvatanje zastupa Horne (1988), prema kome se oporavak tkiva postiže i u situaciji relaksirane budnosti, ali je san neophodan za restauraciju cerebralnih funkcija. Ukratko, prema ovim teorijama osnovna uloga spavanja je čuvanje i obnova potrošenih resursa, obnova tkiva i uspostavljanje funkcionalnog stanja organizma. Druga grupa teorija u suštini predstavlja nadopunu prethodnim, obzirom da se više usmerava na objašnjavanje zašto spavamo baš toliko i u to vreme u koje spavamo. Adaptivne (ili evolutivne) teorije pretpostavljaju da je obrazac spavanja adaptivno ponašanje protežirano evolucijom. Osnovna funkcija sna je čuvanje energije i sklanjanje od predatora u vreme kada se ne obavljaju životno značajne aktivnosti, kao što je potraga za hranom ili seksualnim partnerom. Osnovni argument ovih teorija je količina i obrazac sna kod filogenetski različitih vrsta, čijom analizom je moguće utvrditi da je san uobičajeno duži u predatora, odnosno mesojeda no lovina, odnosno biljojeda. SNOVI Snovi su tipičan primer psihičkog procesa koji je nedostupan spoljašnjem posmatranju. Iako je snove moguće izučavati i tzv. objektivnim metodama, ono što je dostupno takvoj vrsti istraživanja su samo korelati fenomenološkog iskustva, dok sadržaj sna ostaje privatno iskustvo snevača kome je moguće pristupiti isključivo introspektivnim postupkom. Ipak, kako se radi o opštem iskustvu svih ljudi, i to vrlo čestom iskustvu, pitanje sadržaja, smisla i funkcije snova nalazi svoje mesto i u savremenoj nauci. Akumulirano iskustvo sugeriše da su snovi često iracionalne i emotivno (više negativno, no pozitivno) obojene priče, uglavnom vizuelne i auditivne, neretko oslonjene na događaje iz prethodnog dana (tzv. reziduale dana), ponekad i na eksternu stimulaciju u toku samog spavanja, ali i usmerene na neki očekivani događaj. Iako često predstavljaju neuobičajene, u realnom životu nemoguće događaje, aktivnosti ili načine kretanja, pa odatle i fascinantne priče, snovi se lako zaboravljaju ili pamte samo kao fragmenti. S druge strane, neretko se određene teme ili sadržaji snevanja mogu ponavljati kao varijacijena istu temu, uz neke manje izmene detalja. Prema Solmsu (2000), snovi su "subjektivno iskustvo kompleksnih halucinatornih epizoda u toku spavanja", koje se uobičajeno javlja u različitim fazama sna. Buđenje u REM-fazi u približno 80% slučajeva praćeno je izveštajem o snu, ali ni procenat izveštaja po buđenju iz ne-REM faza od oko 40% nije zanemariv (Nielsen,1999). Iako se ove dve, uslovno rečeno, vrste snova razlikuju po stepenu živosti i dimenziji realističnosti-bizarnosti, slepa analiza pokazuje da ih je relativno teško razlikovati. Snove, tj. sanjanje kao stanje svesti koje je alternativno normalnom budnom stanju, karakteriše odsustvo osećanja kontrole, nelogičnost i potpuna zaokupljenost imaginacijom (Empson, 1989). Naime, u budnom stanju uobičajeno imamo osećaj svesne kontrole sopstvenog ponašanja i, u određenoj meri, dešavanja u spoljašnjoj sredini, racionalnost ponašanja produkovana je adekvatnim nivoom kognitivnog funkcionisanja i relevantnim sredinskim restrikcijama, a pri svemu tome postoji i sposobnost nepristrasnog posmatranja kako okoline, tako i samoga sebe. Sve ovo je u stanju sna bitno izmenjeno – uvučeni smo u predele i zbivanja koji ne poštuju zakone gravitacije, među likove koji se ponašaju mimo svake logike, a i naša sopstvena aktivnost posve je nepredvidljiva i nekontrolisana. Navedene osobenosti snova razlozi su stalnog interesovanja za snove i njihovo značenje koje je moguće pratiti od samih početaka civilizacije. Istorijat izučavanja snova Fasciniranost snovima, po svemu sudeći, opšta je odlika svih ljudskih kultura od najranijih vremena. Stare bilskoistočne civilizacije ostavile su prve pisane tragove kao dokaz interesovanja za, uglavnom viđene kao magične i mistične, karakteristike snova. Sudeći prema Starom zavetu, Egipćani i Jevreji smatrali su da snovi predstavljaju poruke od boga i kao takvi imaju značajne proročanske moći. Obzirom da su snovi vrlo često nejasni, poruka nije nužno eksplicitna, te je za njeno razumevanje potrebna i interpretacija, koja zahteva i profesionalnog tumača. U kineskoj kulturi, snovi su smatrani lutanjima duše, koja u svojim pohodima može posećivati ili biti posećivana od mrtvih koji prenose važne poruke. Neretko, u snovima može biti izraženo ono što narušava harmoničnost, vezanu za usklađenost jina i jana, te kao takvi snovi mogu imati i određenu kompenzatornu funkciju. Ipak, to nije jedina funkcija snova, jer prema kineskom shvatanju postoje različite vrste sna – snovi straha, terora, sreće, budnosti, reziduala i obični snovi, a čiji je smisao različit, te je za razumevanje poruka snova nužno znanje i veština tumačenja. U indijskoj kulturi, koja takođe prihvata proročansku moć snova, razvijena su i neka pravila za njihovo tumačenje. Tako se san u kome je snevač aktivan smatra dobrim predznakom, nezavisno od toga da li je sam san prijatan i pozitivan ili ne. Pored toga, kao važan faktor za korektnu interpretaciju sna ističe se sama ličnost snavača, dakle individualne karakteristike. Klasična grčka, kao i rimska kultura, nastavljaju ovu tradiciju proročanskog shvatanja snova, praktikovanja inkubacije (spavanje u hramovima, npr. Epidaurus) i profesionalnog tumačenja. Artemidorus sačinjava i prvi poznati sanovnik "Onirocritica" koji u rečničkom formatu sadrži popis simbola koji se pojavljuju u snovima, kao i objašnjenja njihovog značenja u kontekstu budućih događanja. U isto vreme, međutim, javljaju se i prva shvatanja snova koja im odriču posebne moći. Aristotel, na primer, konstatuje da i životinje sanjaju, da eventualni uticaj na budućnost snovi ostvaruju kroz samoispunjenje, a ne posebne moći, te da sam san sledi opšta pravila uma. U srednjem veku, bar formalno, interes za snove i njihovo tumačenje opada, mada su neretki izveštaji o, u svim velikim religijama pominjanim, tzv. pozivnim snovima, u kojima se bog ili sveci obraćaju snevaču sa određenim zahtevima ili preporukama. Iako iz ovog kratkog prikaza sledi da je interesovanje za snove prisutno u praktično svim civilizacijama i od samog njihovog začetka, naučno interesovanje za snove javlja se relativno kasno, tek negde sredinom 18. veka. Prva istraživanja spavanja i sanjanja uglavnom su kliničke i medicinske studije posvećene traganju za anatomskim centrima spavanja i budnosti. Mada je izvesne naučne teorije snova moguće pronaći i pre 1900., preokretom u smislu pokušaja formulisanja koherentne naučne teorije predstavlja Frojdovo "Tumačenje snova". Sa daljim razvojem nauke, pre svega prikupljanjem sve veće empirijske evidencije o spavanju i snovima, razvija se i sve veći broj prilično raznovrsnih teorije snova. Obzirom da su različitog porekla, da polaze od različitih početnih podataka i da su usmerene na različite aspekte snova, mnoge od navedenih teorija mogu se shvatiti kao pokušaji objašnjenja pojedinih karakteristika snova, a ne snova uopšte. Teorije snova (vrlo kratak prikaz) Od čuvenog "Tumačenja snova" do danas nastalo je na desetke teorije snova, od kojih su mnoge, doduše, veoma specifične i ograničene na samo pojedine aspekte snova, ali ni broj velikih teorija nije zanemariv. Ovde su izdvojene sledeće : psihoanalitička – Freud; kompenzaciona – Jung; "životnog stila" – Adler; geštalt – Perls; kognitivna – Hall; rešavanja problema – Webb i Cartwright; memorijskog procesiranja – Winson; reprogramiranja – Evans; skeniranja – Snyder; simulacije – Revonsuo; "individuacije" – Juvet; aktivacione sinteze – Hobson i McCarley; i neuralnog otpada – Crick i Mitchinson. Kako među nekim od pobrojanih teorija postoje izvesne konceptualne sličnosti, detaljnije će biti razmotrene samo neke od njih. Frojdova i Jungova teorija snova Prema psihoanalitičkoj teoriji (Freud), snovi su čuvari sna, koji imaju funkciju sprečavanja buđenja snevača koje bi moglo da nastane kao posledica eksterne ili interne stimulacije. Umesto da probude snevača, ukoliko nisu suviše jaki, ovi nadražaji bivaju ukalkulisani u san. Pored toga, snovi imaju funkciju ispunjenja želja - sadržaj snova na određeni, ne uvek lako uočljiv način, ispunjava želje snevača. U većini slučajeva, želje koje snovi ispunjavaju su impulsi Ida, dakle potisnuti, nesvesni libidinozni zahtevi. Zahvaljujući specifičnom slabljenju svesti koje se javlja u snu, Ego postaje manje strog stražar, te nesvesni sadržaji isplivavaju na površinu, ali, obzirom da Ego ipak nije potpuno nefunkcionalan, gotovo nikada u svojoj pravoj formi, već maskirani u manifestni sadržaj sna. Manifestni san je onaj sadržaj sna koji je dostupan snevaču i koji prikriva stvarni latentni sadržaj. Maskiranje latentnog sadržaja, uglavnom potisnutih seksualnih i agresivnih impulsa, postiže se radom sna koji, pre svega, uključuje simbolizaciju, pomeranje, sažimanje i sekundarnu obradu. U cilju razumevanja sna stoga je neophodno, uglavnom kroz postupak slobodnih asocijacija, iz manifestnog dopreti do latentnog sadržaja. Prema, kako se obično naziva, dubinskoj ili analitičkoj psihologiji (Jung), snovi imaju nekoliko funkcija, a posebno se ističe njihov značaj u individuaciji. Po Jungu snovi su u suštini prospektivni, tj. okrenuti budućnosti, te je jedna od funkcija priprema snevača za očekujuća događanja. Ipak, mnogo je značajnija njihova integrativna funkcija u kontekstu individuacije. Po Jungovoj teoriji, ličnost je sastavljena od većeg broja supsistema, a cilj razvoja je maksimalno razvijanje svih supsistema i njihovo uklapanje u celinu – jastvo. Da bi se formiralo jastvo, neophodno je integrisati sve delove psihe, od kojih su mnogi u budnom životu potisnuti i nedostupni. Funkcija snova je da te potisnute aspekte "izvede na svetlost dana", odnosno kroz arhetipove, simbole individualnog i kolektivnog nesvesnog, predstavi individui i omogući joj da ih inkorporira u jastvo. Snovi, u izvesnom smislu, kompenzuju zapostavljenost pojedinih funkcija. Ego teorije Za razliku od prethodne dve teorije, koje snove tretiraju kao odraz nesvesnog, teorije koje slede u većoj meri naglašavaju sličnost snova i budnog funkcionisanja, ističući da su snovi samo jedna od funkcija Ega, te da sadržaj snova i njegova obrada u snovima ne odstupa bitno od kognitivnog funkcionisanja uopšte. Prema individualnoj psihologiji (Adler), snovi su usmereni na budućnost, a sadržaj sna je manifestacija životnog stila individue. Ovaj životni stil nastaje kao individualno specifičan način savlada- vanja bazičnog osećanja inferiornosti koje je pratilac svake indivudue. Prema Adleru, naime, osećanje inferiornosti nastaje kao nužna posledica realne inferiornosti novorođenčeta, a individuu nagoni na rast i razvoj, odnosno njegovo prevladavanje. Načini na koje konkretna osoba prevladava inferiornost, a koji su se pokazali efektivnim, bivaju inkorporirani u njen životni stil. U snovima se, uobičajeno, javljaju ista ona ponašanja, osećanja i doživljavanja koja se javljaju i u budnom stanju i koja su određena stremljenjima individue u kontekstu životnog cilja – prevladavanja osećanja inferiornosti. Prema nekim tumačenjima, Adlerova teorija, u suštini, naglašava sledeće: snovi su produkt životnog stila i namenjeni njegovom održanju, oni se mogu razumeti u kontekstu usmerenosti ka sopstvenoj budućnosti, tumačenje sna ne sme da vređa zdrav razum, a osnovna funkcija metafora sna je razvoj i razrada osećanja. Slično Adleru, u geštalt pristupu (Perls), sadržaj snova razmatra se u kontekstu budućnosti, a više pažnje se posvećuje emocijama no samom sadržaju sna . U terapijske svrhe koristi se "acting out" – snevač se postavlja na mesto likova ili objekata sna i izražava, a time i osveštava, svoje emocije. Kognitivna teorija snova (Hall) ističe da su snovi saznajna aktivnost Ega, a njihov sadržaj slikovita reprezentacija snevačeve koncepcije sveta. Prema ovom shvatanju, slike snova nisu maskiranja i prekrivanja stvarnog sadržaja, već pre njihovo otkrivanje, odnosno vid komunikacije. Interpretacija sna ima zadatak otkrivanja personalnih koncepata snevača – kako on doživljava sebe, druge ljude, svet, svoje impulse, određene inhibicije ili kazne, i postojeće konflikte. Snovi i simboli, događanja, aktivnosti i emocije koji se javljaju u njima, pružaju materijal za konceptualnu analizu kroz odslikavanje nesvesnih i prototipskih pojmova snevača. Kako konceptualni sistem prethodi ponašanju, to se razumevanjem sna može upoznati i budna ličnost snevača. Kognitivna teorija snova nastala je, između ostalog, na analizi klasične Frojdove teorije. Zapažajući da u okviru psihoanalitičkog pristupa ostaje mnogo toga nejasno – npr. zašto se snovi javljaju u manifestnoj formi ako ista individua ima i izrazito eksplicitne snove; koja je funkcija cenzure ukoliko je osoba u budnom stanju sposobna da dopre do latentnog sadržaja; zašto simboli prikrivaju stvarne sadržaje ako su oni u isto vreme dostupni kao žargonski izrazi; kako je moguće da se u stanju reduciranih intelektualnih sposobnosti odvija tako složen proces kao što to Freudova teorija zahteva – Hall predlaže pristup koji je znatno više Ego-obojen, a prema kome je san u osnovi specifična vrsta, pomalo arhaične, ali ipak, kognicije. Snovi su, u suštini, alternativni način mišljenja, određen način izražavanja sopstvenih shvatanja intimno relevantnih tema. Teorija rešavanja problema Webb i Cartwright zastupaju shvatanje da je osnovna funkcija snova rešavanje problema. U budnom stanju smo izloženi nizu svakodnevnih životnih problema, neki od njih se rešavaju, ali neki ostaju i nerešeni. U toku sna, ovim problemima moguće je pristupiti na drugačiji način i "proraditi" ih bez stalne presije realnosti. Računarske (informacione) teorije Prema Evansovoj teoriji informacionog reprogramiranja, mozak je nalik računaru sa nizovima programa koje je neophodno održavati. Ovo održavanje je nemoguće u budnom stanju, pa je san prilika da se ono obavi. San je, dakle, regularna diskonekcija od spoljašnjeg sveta koja omogućava reprogramiranje – skeniranje, evaluaciju i organizo- vanje iskustva, skladištenje i formiranje linkova. Teorija memorijskog procesiranja (Winson) pretpostavlja da svakodnevna preplavljenost informa- cijama zahteva naknadnu obradu, a u cilju učenja strategija preživljavanja. San služi da se dnevna iskustva suoče se sa prethodnom memorijom i konsoliduju ona koja imaju adaptivnu funkciju. Evolutivne teorije snova U ovu grupu svrstane su teorije kojima je zajedničko samo to da naglašavaju adaptivnu funkciju snova u nešto većoj meri no ostale teorije. Prema teoriji simulacije (Revonsuo), biološka funkcija sna je simulacija pretećih događaja i "preslišavanje" percepcije i reakcije na traumatska iskustva. U izvesnom smislu, ovo shvatanje je blisko viđenju snova kao načina rešavanja problema i memorijskog procesiranja, ali se nešto veći naglasak stavlja na traumatičnost, odnosno potencijalnu opasnost niza životnih događaja koji se u obliku različitih sadržaja sna, prorađuju. Snovi, dakle, imaju adaptivnu funkciju, koja se sastoji u uvežbavanju adekvatne strategije preživljavanja. Juvet predlaže teoriju snova koja uključuje veći broj različitih saznanja o ontogenezi, filogenezi i neuralnim mehanizmima sna. U osnovi, po teoriji individuacije snovi se mogu shvatiti kao produkt kortikalne stimulacije (PGO mehanizam), koja obzirom na strukturu paradoksalnog sna, a pre svega mišićnu atoniju, omogućava obradu endogenih informacija vezanih za neurogenezu. REM-san obavlja integraciju motornih sekvenci genetskih programa – instinkata i individualnih idiosinkratičnih reakcija. Neurofiziološke teorije snova Po teoriji aktivacione sinteze (Hobson, McCarley) snovi su epifenomen, odnosno nusprodukt rada mozga i, u suštini, nemaju nikakvo značenje. U toku spavanja dolazi do spontane energizacije mozga – neuralni impulsi sa nivoa stabla bombarduju korteks, izazivajući aktivaciju kortikalnih neurona. Suočen sa ovom aktivacijom, korteks pokušava, najbolje što može, da sintetiše u osnovi potpuno slučajnu aktivnost, odnosno da je osmisli. San nema nikakav poseban psihološki smisao, a relativno česta bizarnost je rezultat nekoherentnosti neuralne aktivnosti u toku spavanja. Crick i Mitchinson takođe smatraju da su snovi nusprodukt neuralne aktivnosti, ali po teoriji neuralnog otpada ili neučenja, ova aktivnost predstavlja pokušaj raščišćavanja neuralnih veza. Prema autorima ove teorije, koja se ponekad naziva i teorijom obrnutog učenja, tokom dana prikupe se mnoge informacije i formiraju nove veze, od kojih većina nije potrebna. Obzirom na limitiranost skladišnog prostora, nepotrebno valja eliminisati i prostor pripremiti za prijem novih informacija. Sanja se, dakle, ono što treba zaboraviti. O teorijama snova uopšte Zahvaljujući priležnom radu niza istraživača snova različitih provinijencija, mada, dominantno psihologa i neurologa, o neurofiziološkim osnovama spavanja i sanjanja postoji prilično iscrpan empirijski materijal. Ipak, mnogo toga oko snevanja, njegovih neurofizioloških, psiholoških i fenomenoloških aspe- kata, ostaje nepoznanica. Kao što je to vrlo čest slučaj u nauci, nova saznanja samo su otvorila nova pitanja, koja zahtevaju odgovor. Na planu koncipiranja jedne plauzibilne teorije snova, stvar je mnogo komplikovanija. Brojne teorije koje se bave snovima proističu iz toliko različitih širih teorijskih okvira da se komunikacija među njima čini gotovo nemogućom. One koriste specifične naučne konstrukte, karakteristične za dato opšte usmerenje, ukazuju na različite aspekte snova kao one bitne i, posledično, orijentisane su na prikupljanje empirijske građe onim postupcima i o onim odlikama snova koje se pretpostavljaju relevantnim. Koja je od aktuelno predloženih teorija u najvećoj meri istinolika, iz navedenih razloga, vrlo je teško proceniti. Ipak, kao dobra osnova za njihovo međusobno poređenje moglo bi poslužiti navođenje nekih relativno dobro empirijski utemeljenih saznanja o karakteristikama ovog stanja svesti, a koje bi svaka pristojna teorija snova morala na zadovoljavajući način ukalkulisati u svoju opštu ideju . Neka od njih mogla bi da budu i sledeća – snovi su: regularna (cirkadijalna) stanja svesti; imaju relativno poznatu neurofiziološku osnovu i nisu nužno vezani za REM-fazu spavanja; karakteristični (bar REM-san) za ptice i sisare, i povezani, količinski, sa filogenet- skom vrstom; različito zastupljeni u opštem ciklusu spavanja u zavisnosti od uzrasta; potrebni – deprivacija vodi nadoknadi; uglavnom vizuelni i auditivni; ponekad oslonjeni na reziduale dana; češće neprijatni, no prijatni; više neupamćeni no upamćeni; dominantnih tema i ponekad ponavljani ... Istraživanja snova i sadržaja snova Svaka od navedenih teorijskih koncepcija, kao i svaka teorija uopšte, oslanja se na određenu količinu empirijskih podataka. Empirijske evidencije prikupljene su različim istraživačkim postupcima – od neurofizioloških studija, preko standardne eksperimentacije, do analiza i interpretacije protokola. Ovako širok dijapazon tehnika koje se u izučavanju snova koriste svedoči o raznovrsnosti pristupa samom problemu snova. Zainteresovani za neuralne osnove snova skloni su upotrebi, u kognitivnim neuronaukama uobičajenih postupaka skeniranja mozga, autori posvećeni problemu evolucije i funkcije snova oslanjaju se u većoj meri na komparativne i studije deprivacije, informacione teorije bazirane su na klasičnim eksperimentalnim paradigmama, a psihoanalitičke i srodne teorije na, u njihovom referentnom okviru standardne pristupe analize sadržaja snova. Iz navedenog proističe da pokušaj klasifikacije metoda izučavanja snova predstavlja prilično težak zadatak, jer koji su sve istraživački postupci uopšte u opticaju (a koje bi trebalo klasifikovati) u velikoj meri zavisi od toga šta je stvarni predmet istraživanja – problem neuralnih korelata, geneze ili individualnih razlika, da pome- nemo samo neke od češćih. Za ovu priliku, prihvaćena je klasifikacija koju je predložio G. W. Domhoff (2000) po kojoj se razlikuju četiri postupka prikupljanja sadržaja snova, s jedne i četiri postupka analize sadržaja snova, s druge strane, i koja je, dakle, ograničena na one metode koji se koriste u istraživanju sadržaja snova, a ne, ili bar ne direktno, njihove funkcije ili neuralne osnove. Prema Domhoffu, uobičajeni načini prikupljanja sadržaja snova su: laboratorije spavanja – posebna prednost je mogućnost buđenja subjekta u precizno određenom trenutku u toku ciklusa sna što obezbeđuje podatke o neuralnim korelatima, ali i "svež" izveštaj o sadržaju sna. Podaci o sadržaju snova u laboratorijskim uslovima služe i kao reper kvaliteta spontanih izveštaja o snovima odsanjanim u prirodnim okolno- stima. Uz ograničen uzorak, glavni problem ovih studija je skupoća postupka i pitanje artificijelnosti situacije. psihoterapija – historijski osnovni izvor podataka o sadržajima snova, uobičajeno praćenih detaljnim biografskim i drugim podacima. Osnovni problem, pored malog i izrazito specifičnog uzorka, je nedostatak sistematskih studija. dnevnici snova – otklanjaju specifičnost psihoterapijskog uzorka, ali ostavljaju pitanje opšteg "kvaliteta" subjekata. Osnovna prednost je prikupljanje većeg broja snova iste individe što je značajno za tematsku analizu. Standardni problemi su (ne)svesna cenzura, reprezentativnost pribeleženih snova i slično. "anketiranje" – osnovna prednost je brojnost uzorka i, uslovno rečeno, njegova neselek- cioniranost. Uobičajena tehnika "poslednji san koga se sećate", ima određene prednosti u odnosu na "san koga se sećate", ali kvalitet podataka i dalje ostaje otvoreno pitanje. Generalno, postupci pribavljanja sadržaja snova klasičan su primer "trgovine" u kojoj se nastoji priskrbiti maksimalna količina i kvalitet materijala, uz minimalne izdatke ili gubitke, tako da se svaka od navedenih tehnika može razmatrati u kontekstu racija "troškova i koristi". Kada su u pitanju metode analize sadržaja snova Domhoff razlikuje sledeće postupke: slobodne asocijacije – Frojdov metod u kome se od snevača zahteva da navede sve šta što mu pada na pamet u vezi nekog elementa sna. U klasičnoj primeni pretpostavlja se nesvesna determinacija motiva i, posledično, po hipotezi psihičkog kauzaliteta, objašnjenje funkcije sna. Neutralne studije (čitaj: ne psihoanalitičke) upućuju na arbitrarnost u proceni značajnosti sadržaja i smislenosti asocijacija. metaforičku analizu – vrsta dodatne analize u odnosu na slobodne asocijacije. U nekoj meri oslonjena je na Jungova zapažanja o arhe- tipskim sadržajima, a više na činjenicu da se u snovima često javljaju "zajedničke metafore" tematsku analizu – analiza niza snova istog subjekta, koji formalno-sadržinski (fabula) mogu biti različite priče, ali su smislom (tema) vezani u celinu. Problem u ovoj vrsti analize je idiosinkratičnost subjekta, s jedne, a vremensko ograničenje prikupljanja materijala, s druge strane. kvantitativnu analizu – zasnovana na formiranju baze snova za analizu sadržaja. Pretpostavka pristupa je da veći niz iskaza o sadržaju snova (velik broj snova velikog broja subjekata) omogućava kvantitativno poređe- nje osnovnih prisutnih elemenata. Na osnovu baze sadržaja snova, razvijen je Hall-ov i Van de Castle-ov sistem kodiranja sadržaja snova (1966), proistekao iz Hallove kognitivne teoriji (1953).
Posted on: Thu, 27 Jun 2013 14:59:36 +0000