O POTOČANIMA Autor: Ljubica Radeta (rođena Jagodić) Potočani su selo smešteno u veoma lepom kraškom predelu opštine Livno. Na putu od Livna prema Kupresu, na šestom kilometru sa leve strane prostire se ovo selo bogato izvorima žive vode, po kojima je i dobilo ime. Potoci: Brina, Bare, Pravanuša, Jevra, Slanuša i Vrbovnik, naročito u kišnom periodu slivaju se kroz ovo selo. Geografski je prilično raštrkano, grupisano po zaseocima: Dalići, Mihaljevići, Mišići, Periše, Lozančići, Ćubelušići. Pripoda je bila škrta u darovanju; kamena i vode u izobilju ali plodnih njiva smo koliko su vredne ruke ovih stanovnika iskrčile i otele od kamena. Klima je prava planinska, sa kratkim letima i dugim, hladnim zimama. Kamene su kuće i ograde oko poseda. Tako je bilo sve do 60-tih godina XX veka kada je veliki broj radno sposobih muškaraca otišao u Nemačku u želji da pobedi siromaštvo. Bogatstvo se merilo hektarima njiva i livada, radilo se ručno, oralo plugom koji su vukli konji a upravnjao čovek. Žito se kosilo ručno, pravili se snopovi a vrlo sa konjima. Konjem su se dobavljala i drva sa kruga. Svako domaćinstvo imalo je ovce, kravu i poneko po dva konja. Siromašniji su imali svega u manjem broju. Od davnina u Potočanima su živeli Srbi, pravoslavne vere. Danas ih nema. Poslednji stanovnik, Bosiljka Jagodić,proterana je 1992 godine, na početku rata. O Jagodićima i ostalim stanovnicima pravoslavne vere želim da pišem. Kada na šestom kilometru pomenutog puta skrenete levo, uz blagi prevoj Katarina, stižete u zaselak ušuškan kamenim Gracom kao kragnom.Na centru je do 90-tih godina prošlog veka ponosno stajala kamena kula, nekad vlasništvo Turaka, ali u IX i XX veku njen vlasnik je bio Pero Jagodić. Njegov sin Vojin kulu je prodao komšiji Zvonki Mihaljeviću. Ova istorijski vredna građevina nekada je imala četiri sprata. Neposredno pred drugi svetski rat, Pero Jagodić je jedan sprat razidao i od kamena napravio kuću bratu Niki. Blagoja Jagodić kao najstariji živi stanovnik, rođen u ovom selu, seća se da je njegov otac Jakov pomagao braći u ovim graćevinskim radovima, i kako su klesali kamen, štiteći se zaštitnim naočalima koje je Jakov doneo iz Inzbruka u Austriji. Velika je šteta što je porušena ova, nekad velelepna kula. Potkrepila bi istorijske činjenice da su Jagodići bili veoma cenjena i bogata porodica u vreme Austro-ugarske vladavine u ovim krajevima. Naime u knjizi S.Erdeljenovića “Srbi u Banatu” među 118 porodica koje su dobile Mletačko i Austrougarsko plemstvo nalaze se i Jagodići. Da nije tako zar bi stanovali u četvorospratnoj kamenoj kuli i oko nje? U sklopu ove impresivne građevine koja je nekada imala i vodu, živeo je i Mitar Jagodić sa suprugom Janjom, tri sina i tri kćeri. Ono što je interesantno da su dvojica sinova imali ime Jovo i Branko što je kod prezimena Jagodić dosta često. Čak i Jagodići sa prostora Like i Vojvodine obavezno imaju Jovu i Branka. Znam da je statistika najbezbolnija, jer ljude svodi na brojke. Ali kada ti ljudi imaju lice onda se stvari usložnjavaju. Želim da lica bivših stanovnika oživim kroz sećanje na njih, jer su to bili čestiti i vredni ljudi. Da je sve ovo sećanje istinito, Bog mi je svedok. Namere druge nemam. U selu Potočani 1941. godine živeo je 71 stanovnik, pravoslavne vere. Od toga 33 ženskog pola i 38 muškoga pola. Od toga je 22 muškarca zverski ubijeno od strane ustaške tako zvane NDH. Osamnaest odraslih muškaraca pogubljeno je na stratištu u Prologu, a Niko Jagodić sa sinom Spasojem i dva sestrića Milisav Miloradom i Duškom uhvatile su ustaše na Borovoj glavi, u junu 1941. godine dok su kosili livade i pogubili u Šuici. Izuzev Nike ova trojica su bili dvadesetogodišnjaci i neoženjeni. U ratu su streljali Nemci i ustaše, Anđu Jagodić, koja je bila partizanski odbornik i majka četvoro dece, a njen muž Pero ubijen je u Prologu. Njenu egzekuciju moj tata je gledao lično, jer se zatekao čuvajući ovce iznad sela i danas se seća kako su, kad je pao mrak nesrećne udovice kopale grob i sahranile Anđu u groblje, a njena ćerkica Kova koja je bila beba i sisala majku, umrla od tifusa malo posle toga. Ostalo troje dece su odrasli po domovima za ratnu siročad i živi su. Posle rata, igrajući se sa zaostalom bombom, a koju su našla neoprezna deca, stradali su moj ujak Gojko Jagodić, Ilija i Luka Milisav, braća rođena, Miloradova i Duškova koji su već ubijeni u Šuici. Ojađenoj majci Stani za zakletvu nije ostao nijedan od četvorice sinova. Živela je sa ćerkama Anom i Dragom i umrla 1963. godine i sahranjena u njenim rodnim Potočanima. U Potočanima je čestita Zorka Mihaljević, čija je kuća odmah pored našeg groblja. Ta hrabra žena u zlim vremenima devedesetih, spasila je život mojoj tetki Bosiljki Jagodić. Od 1878. godine moja pokojna tetka Bosiljka bila je jedini čuvar adrese, Selo Potočani. Ona je rođena 1919. godine i stasala za udaju početkom drugog svetskog rata. Posle rata, lepotica o čijoj lepoti su se pevale i pesme, iako je imala mnogo prosaca, nije se udala. Razlog je što je poštovala reč svoje majke a moje bake, po ocu; jedne otresite i pravoslavlju okrenute žene koja je rekla da će je prokleti ako se uda za čoveka s kojim se neće venčati u crkvi. A moju tetku su prosili, oficiri, činovnici, šumari i učitelji. Znamo da su posle Drugog svetskog rata, svi oni obavezno bili članovi Saveza komunista. Moja draga tetka, živela je u našj porodičnoj kući, i u maju 1992. godine, unucima, onih koji su joj ubili oca, zasmetala je jedna jedina srpska duša, od Livna do Malovana,pa su joj zapalili jedne noći štalu i obesni bogohulnici nisu je otvorili nego je moja Tetka skrivena u velikom grmu zobike slušala, kako poluzapaljene vreče njene koze i kako gore štala i seno. Štala je udaljena od kuće tridesetak metara, slutila je ona da će zapaliti i kuću pod okriljem noći, jer im je i duša crna. Sledeću noć spavala je kod Zorke, a ona joj je kazala da znaju da je ona štiti i da mora da napusti njene rodne Potočane. Smetala je ova Srpska starica na pragu sedamdeset leta pa je Zorka dojavila mome tati, koji je ostao u Livnu, šta se sprema i on je platio taksisti muslimanu, jedini koji je hteo da ga vozi 100 nemačkih maraka, za 12 kilometara vožnje i otišao da doveze sestru koja je bila osuđena na likvidaciju sledeće noći. Ovu svoju golgotu, pričala mi je pred smrt, u Aranđelovcu, moja hrabra tetka.”Došo, moj Blagoja, i doveo onog Ciganina što taksira. A ja jadna vidim da su došle vile očima, da više nema ni ognjišća ni bakre. Kako da spakujem moje tkalo (misli na ručni rad, ćilime, torbe, pregače) koje sam u ruvo, devojačku spremu ostavljala, prela, bojila. Šta da radim sa kokoškama, kad su koze već izgorele? Kukala bi do neba, ali nesmim, da mi Blagoji nebi naudili, (njenog brata kojeg je gojila, jer je majka Mara morala da radi i muške poslove, udovica sa četvoro dece). Kokoške su ostale da ih hrani Zorka a mog Pirgu ko cura kršnog pivca, imo je pet kila, ufati Ciganin i sveza. Ote i moj torbak tkani, ko cviće šaren. A ja mislim, da neće srušit kuću, kad ja odem. Privarila sam se jadna mi majka !!! Nisam skinula sa zida ikonu mog Svetog Nikole, pa ni četeres prve nisu palili kuću. Zapališe zlotvodi, a ja nikad više nisam vidila moje ognjišće…“ Pričala je još puno toga , i tugovala za njenim rodnim krajem moja plemenita tetka. Posle godinu dana, krajem juna 1993. godine, razmenjena je sa mojim tatom i zauvek napustila Potočane, Livno a i Bosnu. Iako smo, moj brat i ja sa našim porodicama nastojali, da zavoli pitomu Šumadiju, ona je venula kao biljka, spominjala njen krš i kamen, njene koze i livade, i njenu grobnicu sa spomenikom i okrečenu, koja i danas stoji prazna na groblju u Potočanima koje je samo dvesta metara udaljeno od naše kuće. Moja Baja, kako smo je od milja brat i ja prozvali, pa joj taj nadimak ostao, upokojila se u Gospodu 7. novembra 1994.godine i sahranišmo je na Mitrovdan. Bistra uma do zadnjeg časa, plakala je za padom Kupresa i govorila: “Bože daj da umrem!” A ja i sada iskreno verujem da je njena duša u Potočanima, da svrati u grobnicu i nasmeje se misleći da je niko nije mogao oterati, pa ona je sama, jedina, Pravoslavne vere živela u Potočanim. U našoj kući je sveštenik Mirko Jamedžija svetio vodicu poslednji put za Svetog Nikolu 1991.godine. Kupili su moj otac i brat ikonu Svetog Nikole, slavili slavu i ona sa njima 1993. godine. Ja sam je gledala u oči, a ona je gledala u kandilo i ikonu, pa je duboko uzdisala, a iz njenih lepih očiju tekle su suze. Jednu je krsnu slavu dočekala u Šumadiji, a sledeće godine za Svetog Nikolu njena duša trajno se naselila u Potočane.
Posted on: Sat, 07 Sep 2013 18:54:26 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015