Oči Starac je jednu noć sanjao da treba da nahrani svet. Ali je njegova njiva bila kamena, besplodna. Ostavio je svoje oči na pragu kuće i nekim drugim vidom ugledao plodnu crnicu. Počeo je da seje. Mali slapovi žita slivali su se iz plavim prošarane ruke. Danima, mesec, pa i godinu. Svi su se čudili a potom smejali... Ludi starče, prosipaš žito uludo, ludi starče, idi kući, spavaj... On ih nije čuo. Sejao je dok ceo kamenjar nije pokrio suvim zlatom. Umro je sam, u ćošku jedne stene, ruka mu je od žita još bila, prašnjava. *********************************************** Prosjaci i gladni lutali su nepoznatom zemljom, tražeći... spas. Zemlja se zatresla, nebo otvorilo, vetrovi podivljali jednu noć. Drhtali su u svom krugu bede, moleći za smrt. Ujutro se sunce otvorilo, a vetar im doneo naramke zlatnog žita, odnekud, odjednom, umesto smrti. Nebo se nasmejalo, oni su ustali, pevali, zlatom se polivali, plesali, ljubav vodili... celu noć. Krug se bede zazlatio raskošnim klasjem. Jeli su hleb, i pevali. Sunce se popelo, visoko. ************************************************** Jedna je mala ptica, sa jednim krilom, ukrala klas i kad je stigla, umorna, položila ga je na grob, u steni, tamo gde se nebo spaja sa kamenom. JK, 11.11.13.
Posted on: Mon, 11 Nov 2013 17:10:56 +0000
Recently Viewed Topics
© 2015