PUTOVANJE ZA DŽ (AUTOSTOP) OD ULCINJA DO KRUŠEVCA I OD BEOGRADA DO ČAČKA Penzioneri , koji primaju penzije iz drugih država, moraju jednom godišnje da pošalju „potvrdu o životu“.Da bih i dalje primao penziju, morao sam otputovati u Beograd. Iskoristio sam priliku, što je moj komšija u Donjem Štoju, profesor matematike u penziji, Gospodin Svetislav Stojanović morao iz porodičnih razloga da ide u Niš, svojim autom, da se za DŽ prevezem do Brusa, tačnije do Ravni, sela odakle se na desno skreće za Niš, a u levo za Kruševac. Hvala profesoru za prevoz. Na moju molbu, „podignuti desni palac“ ubrzo je stao G. Ivan Đokić, Brusjanin, sa boravkom u Beogradu, vlasnik privatne firme za pronalaženje vode, hidrolog , ( u mom najskorijem autostporstvu, on je bio drugi hidrolog, koji me primio u svoj auto, prvi je bio hidrolog koji me je u februaru vozio od Mladenovca do Aranđelovca, ( opisano u reportaži „autostopom pod kečetom od Beograda do Kragujevca“ ( Politika)). Inače I.Đ. je oženjen i ima dve kćeri. U Kruševcu sam počistio dvorište svoje kuće, koju sam namenio mladima, od đubreta, gomile lišća, koje je naneo vetar, orezao živu ogradu. Od komšija sam vide samo Doktora u penziji, G. Farkaša, sa kojim sam se srdačno pozdravio, i Učitela u penziji G. Budu Ružića. Na putu za Autobusku stanicu svratio sam do Pošte da izmirim pristigle račune za struju , telefon...Od Kruševca do Beograda morao sam da platim prevoz autobusom, jer se približavalo veče kad je autostop praktično nemoguć. Stigavši u Beograd, dobio sam neočekivan telefonski poziv od Gospođe Ljiljane Raičevič, novinarke RTS u dopisništvu Kruševac, koja je izrazila želju da napravi prilog za RTS o mom ustupanju kuće mladima. Dogovorili smo se da to uradimo, sutradan, 12.07. oko 08,30 h, ispred crkve Svetog Marka u Beogradu Sutradan sam obavio razgovor sa novinarkom i kamemanom, svratio do PIO po Potvrdu o Životu, poslao istu poštom, onome ko mi šalje penziju i već, oko 11.00 H krenuo nazad za Ulcinj, naravno „stopom“ . Bus Plis-om, znaći za DŽ, pevezao sam se do Žarkova tranvajem ,a odatle LASTA autobusom do Stepojevca, a dalje na „prst“. Od Stepojevca do Lazarevca primio me je čovek, star 53 god, u crnini, nije hteo da kaše svoje ime, a saznao sam da je u žalosti za majkom, Porodičan je čovek, ima sina i ćerku, završili muzičku akademiju i ekonomiju, da su mu deca bez posla, a da on zarađuje za život povremenim rado u Rusiji, kao građevinski radnik. Do sada je sa prekidima radio oko tri godine u Jakutskoj oblasi rusije na naftovodu koji ide od Severnog Mora do Tihog Okeana. Od Lazarevca pa do „negde“ povezao me je ribolovac, star 40 god, neođenjen, živi u zajednici sa ocem (49 godište) i majkom (51 godište), penzioneri, još u dobrom zdravlju (NEK TAKO I OSTANU). Kad sam ga pitao da li voli i da pojede ribu koju ulovi, odgovorio je : „Čim je ulovim odmah je vraćam u reku, Žao mi je da je ubijem,“Čestitao sam mu od srca na tkvom načinu bavljnja ribolovom. Od „negde“ pored Kolubare pa do Ljiga povezli su me Nikola i Boris, službenici Zavoda za Zemljište, koji su išli na službeni put u brda iznad Ljiga. Na izlazu iz Ljiga, pored neke drumske kafane, od dužeg čekanja na prevoz, ogladneo sam, više od mirisa jela koji je doprao izkafane, no što sam bio gladan, pa sam svratio i naručio svadbarski kupus. Bio je ukusan ali nisam pojeo celu porciju. Ostatak sam zamolio da mi spakuju Pun stomak kao da mi je doneo sreću. U auto me je primio G. Leko Kolašinac, iz Nove Varoši, star 44 god, otac četvoro dece, najstarije 17, najmlađe 10 god. Bavi se prizvodnjom odela za zaštitu na radu, a žena mu drži cvećarsku radnju. .Čovek „puca“ od energije i preduzimljivosti. Volim da upoznam takve ljude pa sam ga fotografisao. Sa njim sam ptovao do Gornjeg Milanovca. Od Gornjeg Milanovca do Čačka poveza me Obrad Popović, umetničko ime, kako je naglasio „Bata Pop“, Putovao je sa sestrom, koja je moja vršnjakinja i sestričinom, sa kojima sam proveo to vreme u srdačnom razgovoru. Dale su mi kompliment za izgled moje frizure. Hteo sam i njih da fotografišem, ali nažalost, fotoaparat mi se nešto „zaglavio“, pored toga što pokazuje lažno vreme napravljenih snimaka. U Čačku sam dugo čekao na prevoz, na onom drugom „kružnom“ toku pred ulazak na zaobilaznicu oko grada, iako, su pored mene prošla, činilo mi se hiladu automobila. Pošto se probližavala noć, prebacio sam se čačanskim javnim prevozom ( ne važi BG Bus Plis) do glavne Autobuske stanice i ušao u autobus za Podgoricu, gde sam stigao u 04,15 h, još uvek noć pa sam vozom produžio do Bara. Pošto je svanulo nastavio sam ka Ulcinju na PRST. Najpre me je do Dobre Vode primio Baranin Vučetić Ljubo, star 5o god, napomenuo je da je u Baru poznat po nadimku „Piksi“ jer se bavio fudbalom i podsećao po stilu igre na poznatog srpskog fudbalera. Od dece ima ćerku, staru 13 god, jer se zbog fudbala kasnije oženio. Radi u Luka Bar i da mu je neizvesna dalja sudbina posla. Od Dobre Vode do Ulcinja u auto me primio Prijepoljac Kajević Mehludin „Medo“, elektro inženjer , sa ženom, koja je Direktor Doma zdravlja u Prijepolju, imaju dvoje dece, sina od 27 god,završio Elektro tehniku, kao otac, i kći, stara 26 god, završila Psihologiju na nekom privatnom fakultetu gde ga je njena školarina koštala 5.000 eura godišnje. Oboje su još nezaposleni. Ovom prilikom se zahvaljujem svim tim dobrim i intresantnim ljudima Foto 1: U očekivanju ekipe RTS. Foto 2:Miris svadbarskog kupusa. Foto3: Sa G Kolašinac od "negde" do G. Milanovca
Posted on: Sun, 14 Jul 2013 10:08:21 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015