Patriarch PAVLE (11 September 1914 – 15 November 2009) was the 44th Patriarch of the Serbian Orthodox Church, the spiritual leader of Eastern Orthodox Serbs, from 1990 to his death. His full title was His Holiness the Archbishop of Peć, Metropolitan of Belgrade and Karlovci, Serbian Patriarch Pavle. Before his death, he was the oldest living leader of an Eastern Orthodox church. Pavle was born Gojko Stojčević (Гојко Стојчевић) in the village of Kućanci, near Donji Miholjac in what is today Croatia. He lost both his parents in childhood, and was raised by an aunt. After finishing elementary school, Pavle graduated from a gymnasium in Belgrade, then studied at the seminary in Sarajevo. During World War II he took refuge in the Holy Trinity monastery in Ovčar, and later moved to Belgrade. After the war, he worked in Belgrade as a construction worker, but because of his poor health he took monastic vows in Blagoveštenje monastery in Ovčar in 1946. His monastic name became Pavle (Paul). He served as a hierodeacon in Blagoveštenje, and later in Rača monastery between 1949 and 1955. In 1954, Pavle was ordained to the rank of hieromonk. The same year he was ordained as protosyncellus, and in 1957 as archimandrite. Between 1955 and 1957 Pavle took post-graduate studies in the Theological School of the University of Athens, Greece. After returning from Greece, he was elected the Bishop of Ras and Prizren (the Eparchy which includes all of Kosovo and Metohia) in 1957. He held that position for 33 years before he was elected Patriarch. Read more about Patriarch Pavle: bit.ly/4ckJOT ---------------------------------- ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ (11. септембар 1914 - 15. новембар 2009) био је 44. поглавар Српске православне цркве. Рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељa, па је од његове треће године о њему бринула тетка. Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. После искушеништва замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године. Последипломске студије на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. За епископа рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године. У Епархији рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољења нових посленика на њиви Господњој. Као архијереј на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанаса на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сам је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији.
Posted on: Wed, 11 Sep 2013 11:53:15 +0000
Recently Viewed Topics
© 2015