Penelopa: Mnogo je godina prošlo... Kažu mi da je pusta moja želja i moja nada, da je moje čekanje tek hir naopake naravi... Kažu klevetnici da žudim da se proscima pokazujem i raspaljujem njihova srca, igram neke igre, uživajući u toj ulozi željene, nedostupne, ali, ipak pomalo otvorene za njihove plamene poglede, reči nakićene obećanjima, za njihova nadmetanja u čijem centru sam ja - u njihovim vizijama još uvek mlada i poželjna, slobodna i puna života. A zapravo, moje je srce skamenjeno otkako mi on ode...i ničija reč nema zvuk u sebi koji će ga, iako još kuca, i još je živo, probuditi iz tog kamenog sna... Kažu da je pusta moja želja. Nek pričaju. Ja još jednako gledam u more i znam da će se vratiti. Mora se sa tog mora, iz te more, vratiti... Ko god da ga je na njegovom putu zaustavio, to je tek zastoj, to je tek prepreka, a sa svakom će se preprekom moja ljubav izboriti; ona ga nazad vuče. Kakva god čarolija ili omamljujuća pesma da je njegov duh zarobila, ja mu šaljem s našeg ostrva moje pozdrave i pozive, vapaje, moj nemir što ga strpljivost godinama obuzdava, šaljem mu svoju neizmernu čežnju da samo s njim delim ove dane i godine, ova leta i talase, sunce rasprostrto po stenama, miris mora i tišinu koja iz njegove dubine i meni mir donosi... Ko je zvao sve ove ljude? Jedu za našom trpezom, troše njegov imetak , a mene, godinama neukaljanu, svojim pogledima vređaju. Zar ne vide da ne mogu pripasti nikom od njih? Nije ni važno što je Odisej hrabriji od svakog od njih. Nije ni to važno što je njegova mudrost i lukavost, kojom će svakog neprijatelja savladati, čuvena u svakom kutku poznatog sveta, gde god su lađe plovile i stigla ljudska reč. Nije važno ni što takva poželjnost njega krasi da će mnoga srca na svom dugom putu ogrejati ili slomiti... Sve to nije važno...već to što ga volim, svom svojom dušom, što duša je moja njime ispunjena i sad kad ga nema ovde kraj mene; i makar da ga nikad više ne vidim ostaće duša natopljena tom ljubavlju, tugom i žudnjom. I ništa u nju ne može prodreti... Vernost je, kažu, princip za lude, što dozvoliće da uzalud godine odnesu im mladost, što veruju u snove, himbene zablude, ništa ne saznavši o životu...kažu, mora se ukrasti sve što se želi, mora se zgrabiti, jer je čovek prolazan kao leptir, kao ptica, kao cvetni miris ili rosa na pupoljku...prolazan i loman, u životu bez mnogo radosti... O, ljudi, žalim vas što ne spoznaste ljubav! Vernost nije princip, ni odluka, već ljubav...i ta ljubav ne dozvoljava da neko prodre u zajedništvo dva bića... Vernost se ne odlučuje, ona se , kao i ljubav, živi, nesvesno, jednostavno...ona je sasvim obična stvar za onog koji voli, nije odricanje, nije uskraćivanje sebi zabave ili radosti, nije kazna ili zabrana...Kada bi znali kako se u vernosti lako živi...kako je lako kad znaš koga voliš, kome pripadaš i koga čekaš... I kad ga čekaš, znaš da mora doći. Svako mora doći svakom ko ga čeka. Inače nema pravde. Rekao mi je - čekaj i ja ću sigurno doći. I još - nemoj sesti s njima, i nemoj piti ništa. I ja čekam. Bezbroj sam puta rasparala pokrov i opet ga jutrom nastavila tkati. Kad postadoše nestrpljivi, pružih im Odisejev luk, nek ih umori takmičenje u snazi i muževnosti, nek ih sujeta razjeda, nek im se prikaže sopstvena nemoć. Možda će shvatiti, mišljah, manuti se lude nakane. Samo da Odisej dođe i rastera bezdušnu rulju... Pusta je moja kuća iako se galama neprekidno razleže...pun je sto i vino se pije... čuje se smeh, govor...života ima, ali pusta je i mrtva moja kuća...
Posted on: Thu, 26 Sep 2013 23:01:57 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015