Pesma “Ima jedan kućerak u Sremu“, nastala u Norveškoj Grad Stavanger, sedište norveških naftnih kompanija. Sredina osamdesetih. Eva Kanić, rođena Norvežanka, udata za „našeg čoveka“, pristavila ručak. Marko, Elizabeta i Eva mlađa, raširili sveske po podu... Deca ko deca. Maglovito, tmurno vreme. A on, Vlada Kanić, Zemunac, sticajem okolnosti gastarbajter, već uveliko počeo da prebira po gitari... Živi u zemlji najvšeg standarda na svetu. Radi i zarađuje. Troje bistre, plavokose dece. Šta bi čovek više, pod kapom nebeskom poželeo? Al kao da je neko rešio da ga muči! Stalno mu pred oči izlazi slika tate Milana, s krojačkim metrom oko vrata. Zemunski boem najfinijeg kova. Kad krene pesma, pa se neko od pesme i pijanstva zaplače, tata Milan ga pogladi po kosi i kaže: „Nemoj dušo da nam kvariš raspoloženje. Ne ide nam uz pesmu. Idi dole u kućerak, tamo sam napravio salon za plakanje. Isplači se ti lepo, pa nam se vrati“. I onda, te subote usred Stavangera, Vladina ruka mahinalno sklizne preko žica, pa zapeva: „Ima jedan kućerak u Sremu, zidan je od blata iz inata. S pogledom na jablanovo granje i salonom za plakanje“... Peva Vlada kao da pesma ne nastaje tog časa, već je odavno zna. Skupila se deca, prilazi i žena. On tiho pevuši, a ovi horski ponavljaju: „Ej, oće srce, ej oće duša... Ej ne da sudba da se vratim domu mome, Sremu dalekome“. Kao u nekom transu, Vladi na oči izlaze slike oca Milana kojeg više nema, pa starog vinograda. Ni njega nema. Srema valjda ima: „Iznad njega vinograd u bregu, podrum čuva kuče zvano Đole. Kuma su mu treznili od vina, pa je Đole, sada Đina“. Sudbina je htela da pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“, nastalu u jednom dahu, najpre otpevaju četvoro Norvežana i jedan Sremac. Posle ju je pevao ko je stigao... Na svadbama. Ispraćajima. Samo u Irigu su s njom već četvoricu sahranili. Bez popa. Uz tambure. Peva se u Skadarliji, po drumskim mehanama. A rodila se jednog snežnog dana u Stavangeru.
Posted on: Mon, 02 Sep 2013 16:04:47 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015