Predrag Ognjenović, Psihološko tumašenje smisla umetnosti Psihološka teorija umetnosti Nekako uporedo sa sve većom potrebom da se u mnoštvu najrazličitijih oblika i izraza stvaralaštva, pre svega u Modernizmu XX veka, utvrdi izvesna mogućnost estetske merljivosti umetničkog dela, javljali su se u nekim, uglavnom egzaknim naučnim disciplinama, različiti pokušaji njene kvantifikacije. Tokom proteklog veka najveći broj tih empiriskih merenja umetnosti bila su obavljena u razgranatim oblastima psihologije. U njoj je čak i formirana posebna disciplina nazvana Psihologija umetnosti kao naučna oblast u kojoj je bilo moguće zasnovati specifične ideje, koncepte i hipoteze, i istovremeno ih eksperimentalno proveravati i dokazivati. Otuda je nastalo i mišljenje da je umetnost predmet psihologije jer ona njenom proučavanju obezbeđuje empirijsku osnovu i eksperimentalne nalaze. U stoletnoj istoriji naučna psihologija je gotovo kontinuirano proučavala umetnost počevši od čuvenih Fehnerovih merenja estetskih fenomena metodama eksperimentalne estetike koju je on utemeljio, potom preko Frojdove i Jungove psihoanalize koji su osvetlili nesvesne motivacije umetnika kao i upotrebu simbola i mehanizme kolektivno nesvesnog. Nešto kasnije dolazi do neminovnog ukrštanja teorijskih i praktičnih disciplina pa tako geštaltisti govore o zakonima kompozicije i o izrazu kao estetizovanom iskoraku iz svakodnevne percepcije, semiotičari o estetskom kodu i zakonima njegove upotrebe u umetnosti kao načinu međuljudske komunikacije, bihejvioristi o vezi estetskih dimenzija umetničkog dela sa neuralnim korelatima, kognitivisti o faktorskoj strukturi umetničkog psi-prostora, strukturalisti o načinima i smislu unutrašnjeg građenja umetničkog dela, teoretija informacija o komunikativnom svojstvu i cilju umetničkog dela, itd. Jedan od vodećih svetskih istraživača psihologije umetnosti dr. Predrag Ognjenović, profesor na Odeljenju psihologije Filozofskog fakulteta u Beogradu i dugogodišnji rukovodilac Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju nedavno je objavio knjigu pod naslovom “Psihološka teorija umetnosti” koja je dala detaljni uput u ovu izuzetno zanimljivu oblast ljudskog saznanja a koja istovremeno zbog mnogih razloga višetruko izlazi iz svojih strogo naučnih okvira. Njenim čitanjem krećemo se kroz jednu očigledno empirijsku bolast koja izučava umetničko stvaralaštvo i koje znatno pomaže njenom potpunijem razumevanju na egzaktnoj osnovi. Knjiga je strukturisana u tri dela sa deset poglavlja. U prvom delu prof. Ognjenović definiše umetnost kao predmet psihologije i to u dvostrukoj vezi: kao psihologiju u umetnosti i umetnost u psihologiji, a uobičajenu tročlanu relaciju umetnik-delo-publika svodi na dve suštinske komponente: objekat-subjekat. Drugi deo sadrži šest poglavlja kroz koja su dati osnovni podaci o dostignućima eksperimentalne estetike, psihoanalitičkih tumačenja umetnosti, teoriji geštalta (koja je najpreciznije utvrdila modalitete odnosa forme i sadržaja umetničkog dela), zatim o molekularnim istraživanjima umetnosti (gde se diskutuje problem ukusa u umetnosti sa pokazanim analogijama fizičkog i etsteskog doživljaja uz primere psihometrijskih metoda merenja). U istom delu Ognjenović ukazuje na pokušaj semiotike (u polju teorije informacija, odnosno, na njeno merenje estetske informacije kao količine dopadljivosti kod publike), najzad pod naslovom “Cognitio sine qua non”, upravo zamenom pojma conditio pojmom cognitio izvodi zaključak da je upravo saznanje onaj uslov bez koga se ne može razumeti smisao i funkcija umetničkog dela. Ljudske kognitivne funkcije poput senzitivnosti, percepcije, pažnje, pamćenja, mišljenja imaju presudnu ulogu u saznajnom procesu koji se odnosi na umetnost i one se kreće u dva nivoa: površinskom (perceptivnom) i dubinskom (koji se provodi aparaturom mišljenja). Budući da je dr. Predrag Ognjenović upravo ekspert za kognitivnu psihologiju, ubedljivost njegovih zapažanja i zaključaka u ovom pitanju najčvršće je postavljena. Poslednji, treći deo ima tri poglavlja. U prvom prof. Ognjenović opisuje umetnika kao homo libertatisa, u drugom detaljno iznosi teoriju dinamičkih kompetenci o snu koja mu služi kao okvir za poslednje deseto po redu poglavlje u jedno i ključno razmatranje ove knjige – teoriju dinamičkih kompetenci o umetnosti. Verujem da se u okviru savremene neuropsihologije i primenom Opšte teorije sistema na rad mozga može učiniti novi korak i tako postigne značajan napredak u razumevanju smisla umetnosti napominje Ognjenović na početku. Upravo, šta je smisao umetnosti, šta je sama umetnost? Već smo videli da je u istoriji prihologije fenomen umetnosti tretiran na različite načine – od elementarizma (u eksperimentalnoj estetici), zatim holizma koji je sledio taj elementarizam (u Geštalt teoriji), preko analize motivacije i patološkog ponašanja (u psihoanalizi), molekularnog snimanja događaja u nama pri produkciji i doživljavanju umetnosti (u bihejviorizmu), konačno do takođe molekularnog istraživanja sposobnosti i osobina ličnosti zaduženih za umetnost (u psihometriji i kognitivnoj psihologiji) što je kao jedan sažetak povesti ove naučne discipline u knjizi izneto. Njegovo polazište je da razumevanje smisla umetnosti vodi preko razumevanja smisla sna, a te dve velike tajne: san i umetnost, mogu se povezati u jednu ‑ manje tajanstvenu tajnu kako slikovito navodi. Međutim, dubinska psihološka projekcija funkcije umetnosti mnogo je složenija. Po njoj, znatni poremećaj u ljudskim funkcijama nastao je sa pojavom rada kada je debalansirana njegova unutrašnja ravnoteža usled eksploatacije samo jedne ili malog broja istih funkcija (poput fizičkih ili motoričnih radnji tokom obavljanja teških poslova). Taj poremećaj nije se više mogao ispraviti samo spavanjem kao unutrašnjim regulatorom tih funkcija jer je teško narušena ravnoteža morala biti uspostavljena u istom polju gde je poremećaj nastao – dakle u nekoj spoljašnjoj akciji. Rešenje problema je pronađeno u jednoj eksternalizovanoj reakciji – a to je umetnost. Smisao umetnosti je, dakle, regeneracija fleksibilnosti sistema, vraćanje mogu}nosti odlučivanja, davanje iznova jednakih šansi potencijalima individue, ili prosto: vraćanje slobode – sve ono što je i smisao sna. (…) Umetnost je eksternalizovani san zaključuje prof. Ognjenović. Umetnost je san višeg nivoa. Drugim rečima, umetnost je surogar za san tamo gde on, san ne može da dosegne – u spoljašnjoj realnosti. Umetnost je konsenzus među delovima čovekove ličnosti i tako njihov integrator istaknuto je na istom mestu, dakle, umetnost je vraćanje slobode ličnosti, a san se javlja kao naknadni konsenzus među podsistemima sa namenom poništavanja privremenih kompetenci i vraćanja fleksibilnosti sistemu, a umetnost se javlja kao produžetak funkcije sna – san je konačno sistem unutrašnje regulacije slobode, otklanjanja rigiditeta i robotizacije, a umetnost je eksternalizovan mehanizam sa istim zadatkom, smisao umetnosti stoga je u suprotstavljanju robotizaciji, u povratku slobode ličnosti. Ako je umetnost stanje duha, odnosno, kako je ovde istaknuto – složen psihiški proces balansiranja potencijala ličnosti, onda je umetničko delo definisano kao hipnogeni objekat koji izaziva hipnogeni efekat (nalik na san) što ga upravo i izdvaja od svakodnevnog, običnog zbivanja, to je ono što ga razlikuje od ostalih, običnih, neumetničkih stvari. Ali postavlja se pitanje, da li je u ovim straživanjima u pitanju umetnost umetnika ili umetnost svih, poput dece ili laika, umetničkih amatera i dr.? Za ovu teoriju doživlja (događaja – predlaže prof. Ognjenović kao adekvatniji termin) umetnosti za umetnika i njegovu publiku je identičan: Publika radi na objektu umetnosti u kognitivnom smislu identične operacije kao i umetnik istaknuto je u zaključku ove knjige, jer se donošenje estetičke odluke odvija u kognitivnom bloku koji je isti kod svih. Međutim, ovim postupcima ipak nije moguće odgovoriti na pitanje šta je umetnost, odnosno u mnoštvu pronači one artefakte koje imaju te osobine, dakle, u već ranije identifikovanim umetničkim predmetima otkriti načine i razloge zbog kojih su oni u čovekovom iskustvu postali takvima. Ali ova teorija ima i jednu zaista korisnu stranu koja možda neće odmah ući u pozornost javnosti: ona je efikasan metod za demistifikaciju bogomdanosti umetnika i umetničkog čina koji ipak nastaju po psihofizičkim, dakle delimično proverljivim a svakako merljivim metodama. Uprkos zamerkama koje će sigurno stići iz krugova istoričara, teoretičara i kritičara umetnosti za koje još uvek sablast psihologije kruži nebom estetike i uprkos utisku da je pisana pre svega za psihologe koji se interesuju za ovu temu posmatranja umetnosti kroz eksperimente, merenja, kvantifikacije, grafikone, krivulje…, najnovija knjiga prof. Predraga Ognjenovića zasigurnu će ući u akademske krugove koji se zanimaju za ovu delikatnu temu: razlikovanje vrednosnih nivoa artefakta te utvrđivanje smisla umetnosti upotrebom nekih posebnih psiholoških metoda proučavanja. Ona na kraju krajeva stoji na dve noge kako slikovito ističe sam autor: s jedne strane bazirana je na egzaktnom ispitivanju (merenju) principa donošenja estetske odluke a sa druge, na neuropsihologiji, odn. poznavanju koordinacija alternativnih funkcija mozga. Time ona je neosporan naučni, u empirijskom smislu, doprinos proučavanju umetničkog stvaralaštva, umetnika i njegovog sve složenijeg, katkada i sve nerazumljivijeg dela. Jovan Despotović Biblioteka grada Beograda, (tribina), Beograd, 11. 6. 1998
Posted on: Tue, 09 Jul 2013 19:33:44 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015