Savremeni život zaista ne ostavlja previše vremena, sve je ubrzano, i Sistem zahteva da se grabi... Nekako se rastužim kad pomislim koliko je u ranijim vekovima sve bilo lepše, u smislu polaganog osvajanja nečega... Na primer, gledam neku emisiju o elektricitetu, pričaju o naučniku koji je imao neku dilemu, i cele zime nije uspeo da utvrdi razliku između dve različite vrste elektriciteta, a onda je na proleće konačno shvatio.... To je nešto što me fascinira, to strpljenje i predanost nekoj materiji koja ne mora biti grozničava predanost, već samo jedna pozitivna strpljiva usmerenost... Ali vidim da ovo vreme zahteva od Novih Ljudi nešto drugo... Svojevremeno sam gledala prilog o tome kako mladog čoveka izbavljuju iz sekte. Bio je "programiran" od strane sektaških vođa, ne samo ideologijom, nego i neprestanim angažovanjem - stalno je išao po kućama, kafanama, javnim mestima, delio letke, prodavao nešto, jer je to išlo u prilog sekti, u smislu obogaćenja tih vođa, a s druge strane, dovođenje do takve iscrpljenosti nije ostavljalo prostora da se sumnja u delo koje se izvršava, u pravac kojim se ide... Sve više i više, ovo što se dešava, bilo gde na svetu, liči mi na takvo "rukovanje" ljudima: što više rade i što manje vremena imaju za razmišljanje, za zastajkivanje na tom putu, što više pri tom veruju u krajnji cilj koji ima taj rad (makar krajnji cilj bio skroz sebičan, kao na primer - obogaćivanje, napredak na poslu, slava), to će manje ti isti ljudi biti "društveni problem", to će manje dovoditi u pitanje Poredak, smisao svega itd. Vidim da i ljudi koji vole dobru književnost imaju sve manje vremena za čitanje (neobavezne) književnosti. Podvlačim – neobavezne (ne u smislu „lake“, već u smislu da ta književnost u datom trenutku ne može doneti nikakvu „korist“ osim onog što prava umetnost nosi sa sobom), jer oni čitaju, ali ono što se mora za fakultet, ono što pomaže profesiji, ono što ih upoznaje s „tržištem“, s konkurencijom itd itd. I ponekad imam utisak kao i da gube "kondiciju" za to štivo, za tu vrstu jezika, specifičnog, koji traži da se stalno naprežeš do krajnjih granica razumevanja, prodiranja u jedno posebno carstvo... Na kraju će pisci pisati samo za pisce, jer će samo pisci neprekidno čitati i time održavati svoju čitalačku kondiciju, dok će se svi ostali baviti "nečim pametnim", jer nisu dovoljno „dokoni“ da čitaju „neobavezno“ štivo... Predlažem ipak da zastanemo ponekad, i da „krademo“ to malo potrebnog vremena i za neobavezne stvari. Tek toliko da sami sebe izbavimo iz sekte, ma kako se ona zvala...
Posted on: Tue, 06 Aug 2013 16:38:59 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015