Srbija koju znam i koju ne želim Unazad nekoliko sedmica suočeni smo sa surovom stvarnošću, u sredstvima informisanja na udarnim stranicama ili u udarnim terminima čitamo i slušamo, u svakom slučaju susrećemo se sa informacijama o potrebi humanitarnih aktiovnosti za pomoć izvesnim osobama, uglavnom deci oboleloj o stanovitih teških i najčešće teško izlečivih bolesti, maloj Tijani je potrebno srce, maloj Kristini Ristić, žrti neshvatljivog zločina je potreban novac za operaciju, ito u zemlji, nedavno je studentkinja preminula jer je izgubila trku sa vremenom, njeno srce nije izdrćalo,ove godine je samo četvoro deca koja boluju od Batenove bolesti preminulo. Deca umiru od leukemije, od cerebralnih oboljenja za čiju terapiju matičnim ćelijama nema sredstva. Roditelji mole za pomoć posredstvom pisanih ili elektronskih medija, posredstvom društvenih mreža poput facebooka, na Beogradskom sajmu knjiga imali smo prilike da vidimo roditelje male Anđele koji stoje kraj providne kutije i mole posetioce da pomognu lečenje njihovog deteta, iz vesti TV stanice B92 svakodnevno saznajemo da se prikupljaju sredstva u okviru akcije „Bitka za bebe“ za opremanje porodilišta i dečijih bolnica; pratimo akciju „Srce za decu“. I tako u nedogled. Deca umiru od bolesti, deca umiru od gladi, deca žive u uslovima nedostojnim ljudskih bića, dok za to vreme ministarka zdravlja i ministar rada i socijalne zaštite, ili već kako im je naziv ministarstva, se ne oglašavaju, ne vidimo da se išta pomera na bolje, naprotiv, utisak je da tonemo sve više i dublje. Pojedinci i grupe, više ili manje medijski eksponirani reaguju na prvu loptu, iskazuju svoju ličnu humanost, i to jeste dobro, no to nije dovoljno. Opravdan gnev Sergeja Trifunovića u odnosu na opčinjenost nacije Velikim bratom ili Farmom, je moralan sud koji se danas i ovde, kod nas, u Srbiji, brzo zaboravlja, kulturno i moralno đubrište je preplavilo Srpsko društvo. Srbija je bolesna, Srbija je spinovana. Dok se u medijima promovišu vode ovakve akcije skoro na identičan način kao i rialiti programi, vodi se jedna politička aktivnost oko Kosova i Metohije, teritorije za koju su nam decenijama punili glavu raznoraznim mitološkim pričama, često i bajkama, nikad, na žalost pravom istinom. Sada smo izgleda na kraju tog puta i realnost, specifičan realiti program nas udara u glavu, ali taj program je izgleda spinovan i lepo se uklapa sa našim animalnim potrebama da sebe ubedimo kako nismo ništa gori niti više zli i pokvareni od VIP (vrlo važnih osoba) ličnost u realiti programima, pritom ako nam još pružaju priliku da budemo i humani, eto, progutaćemo neveselu realnost sunovrata kosovskog mita. Samo, šta ćemo sa istinom? Dobro, istina ionako nikom nije decenijama bila potrebna, zašto bi sada. Samo, ipak, pitam se, šta ćemo sa nama samima ovakvim mralno unakaženim, frustriranim, dezorijentisanim, šta ćemo sada kada smo izvukli ili kada će nam izvući oslonac ispod nogu, kako ćemo i koga ćemo ubediti ili kako čemo lagati o sopstvenom pravoslavlju, svetosavlju, nebeskosti, humanosti, evropejstvu, kulturalnosti? Da li će neki novi Diloit i Tuš zgrnuti novce smišljajući veliku laž kojom ćemo se hraniti narednih, pa na primer 200 godina, jer teško da će ovaj narod preteći tamo neke 2214. godine.
Posted on: Thu, 08 Aug 2013 13:36:35 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015