U MEDJUVREMENU Nevoljno se ograničavala u žudnji, da nešto, konačno, preduzme. Preduzimljivi bi joj se nasmejali i zevajući, slušali njene planove. Tako raščepljenih usta, ostavljaju utisak da znaju kako treba, kad treba, kad krenuti, kad zastati, kad jurišati i zgrabiti šansu, a netom i plen. Gade joj se tako ustremljeni, sa lovačkim nagonima i raširenim nozdrvama koje njuškaju. Stišavala bi se čekanjem da duhovni uticaji, kroz tajanstvene puteve, sa nedokučivih mesta, dopru do nje, da bljesne susret i osvetli nastalu zbrku u mislima, koje se u svakodnevnom, ujednačenom, očekivanom ritmu, zgušnjavaju. „Da se prekrstim i levom i desnom! Zar je moguće?“ „Noćas je sve moguće. Kad su ti svi krenuli u pohode, pomislih, što ne bih i ja? Istina, ostala sam nedovršena, invalid sam, takoreći, ali, mogu se i ja iz ladice izvući. Ruke i noge imam, a za izvlačenje iz one sveščice bez korica, bez naslova, bez društva, treba ponešto snalažljivosti i odlučnosti. Nekoliko puta sam poželela da se išunjam i odustajala sam. Nisam htela da se namećem. Kao i ti, često se upitam, može li čovek sam? A opet, kuda bih? Kome? Ljudi prave takvu larmu! Od onih kurvi iz gornje ladice, mira nemam. Majstorski mešetare u zavisničkim zavrzlamama. Naturaju se bestidno i preglasno. Kakva je bila moja samoća! Pouzdana i čista kao suza.“ „Ime sam ti zaboravila.“ „Nije važno, nisam dovršena. Mogu biti bezimena.“ „Važno je!“ „Kako si ga, onda, zaboravila?“ „Davno je bilo. Mnogo zaboravljam.“ „Vidosava se zovem. Vidosava Ranoranilac. Tako si me krstila, ima više od deceniju i po.“ „Vidosava Ranoranilac! Kako sam nekad bila obuzeta tobom!“ „Davno je to bilo, a obuzetost, izgleda, nije ništa naročito. Sad si obuzeta kurvama. Komično je ponavljanje obuzetostima.“ „Šta sam pisala o tebi?“ „Ni toga se ne sećaš?“ „Rekoh ti da užurbano zaboravljam. Nakupilo se.“ „Krotki se najpre zaborave. Sami se sklanjaju. Odavno više nije važno.“ « Vidosava Ranoranilac! Baš sam ti se obradovala! Kako si mlada i lepa! Kad sam te stvarala, bila si starija od mene, a vidi nas sada. Ovi me guše i umaraju. Arogantni su. Prete, bune se, bojkotuju. Pa, kako si sve ove godine, Vidosava?“ „U sveščici sam u kojoj si me započela i ostavila bez kraja. Batrgam se u tvom haotičnom rukopisu. Slova su mi jedino društvo. Krenem da ih popravljam, ispravljam, gde – gde koje slovo poduprem, reči premećem, dodajem i oduzimam tačke i zareze. Ima posla. Srećom, mene nisi prekucala. Svakojakih se ovde namnožilo. Puna ih je soba. Disati se ne može. Rekoh, hajd i ti, Vidosava, ne budi lenja. A od tebe, onakve, skoro ništa ne ostade. Zašto?“ „Dosadna priča. Ofucana. Zlouptrebljena.“ „Obazireš li se, kao što si se zaricala?“ „Ne sećam se takvog zaricanja. Ne znači mi.“ „Značilo je.“ „Biće da je to još jedna od mahnite zablude - Svezan, a krilat. Dozlogrdilo mi je. Kao, mimo sveta si, u stvaralačkoj dvostrukosti. Koješta! Dok sam bdela iščekujući trenutak kad krila izrastaju, ništa me nije upozoravalo da će rast biti bolan i da neću moći krila razmahnuti, da će se slepiti. Češkajući slepljena krila propustila sam sve sadašnjosti koje su ostale bez prošlosti. Ponekad bi se dan pokolebao. Stala bih na crtu, a vreme je već prošlo i neko drugo ili treće, uveliko se primicalo. Ne valja, Vidosava. Pejzaži su se zamutili. Likovi su turobni. Nije se na dobro sa krilima dalo. Uzalud bdim. Omakne se i ode. Iscuri u maloj nepažnji. Ne tugujem kad ode. Čini mi se, to što se omaklo, nevredno je i neka je, vala, otišlo. Tek kad se kod koga drugog lepo primi i dobrim se pokaže, kad prodje obuzetost i pohvatam konce, vidim – ode poezija, teška, kao crna zemlja. Otimala se, zgrbljena i u sebe zagledana, propala u masnu zemlju, da u njoj truli, kad ono, vratilo se, isklijalo, kad je klijanju vreme. Umorna sam. Opustošila me prevarantska krilatost.“ „Oseti li blagodeti ćutanja kojima si me darivala?“ „Ćutanja su se prozlila. Postala su demonska, proždiruća. Bude malo blaženstva, zavaraš se i opet se vrati, da te prepada i izjeda, zbog gordosti, zbog nesrećnih okolnosti. Kad bi se lakše moglo izdržavati vreme koje se zatutnjalo u strmoglavom razvoju tehnike! Ali, pobednička povorka se ne trezni. Slavodobitnici opijeno urlaju. Nikako urlik da utihne. Znaš li o čemu urlaju? O rezultatima!“ „Zablude se iscrpljuju. Dovršiće se. Umuknuće potera. Zabezeknuto će mucati zbog prolaznosti. Kao što već i priliči, vreme će samo odrediti kad će smena nastupiti. Trebalo bi se primiriti i sačuvati se za nove borbe, nove juriše i jurišnike koji se neće razlikovati od ovih, samo će rezultati biti ponešto različiti. Rezultati su upozoravajući, kleca se pred nadom prvog dana novih pobednika. Trebalo bi se odmah pripremiti za drugi dan.“ „Pusti sad to. Podseti me kakvih smo se igara igrale. Pisanje mi je tada bilo lekovito. Ni za živu glavu nisam slutila u šta će se izmetnuti.“ iz NESANICE
Posted on: Thu, 03 Oct 2013 09:01:13 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015