Uvek imam potrebu da ukažem na neopravdano mešanje pojmova religije, vere, i crkve, zbog čega nastaju ogromni, i vrlo štetni nesporazumi između ljudi. Crkve i veru stvaraju ljudi, dok religiju u raznim varijantama stvara kosmički um, kao mapu za kretanje kroz procese tog istog uma. Ja sam religiozan, ali ne i crkven, a u ograničenom obimu i vernik. Moja religija je samadi, odnosno stanje duše, bez obzira na koji način se takvo stanje postiže. Kada se samadi, ili sjedinjenost sa prvobitnim Bićem postigne, više nije bitno kojom metodologijom ili tradicijom. Bitno je stanje, i ono je jedino važno. Crkva je ustanova i zajednica ljudi staležski organizovana, radi održavanja države, poredka u društvu, sistema verovanja, ritualnih radnji, prizivanja određenih poznatih, ili jedinog poznatog duha, drugim rečima, vrsta spiritističkog i magijskog postupka. Ta ustanova obično koristi religiozne ideje, i harizme osnivača duhovnih pokreta, uglavnom bez autorskih ovlašćenja tih osnivača. Ona se nameće kao vlasnik nematerijalne imovine, duhova iz prošlosti, tvrdeći da je jedini ovlašćeni i pravoverni zastupnik takve nematerijalne imovine. Ukoliko to nametnuto pravo biva ugroženo, ona kako to istorija pokazuje, poseže za kriminalom, pokazujući zapravo svoje pravo lice. Zato je Isus izjavio: " Čuvajte se vukova u jagnječoj koži ". Samadi se ne oseća ugroženim, niti doveden u pitanje, isto kao što to biva i sa dubokim orgazmom, jednostavno jer je to stanje samo sebi dovoljno i samo sebi ostvarljivi cilj. Kada konačno stignete u kuću sopstvenog uma, kakav izvorno jeste, onda se tu putovanje završava. Osim toga, dolazi do potpune socijalizacije ličnosti, i prestanka sociopatije. Samadi se ne zasniva na veri, osim na početnoj veri da ga možete ostvariti, pa je i oslobođen sumnje. Sva ljudska bića imaju urođenu sposobnost ostvarenja samadija, odnosno vrhunske sreće, bez obzira na društveni stalež, rasnu, nacionalnu, pripadnost. Evo jednog pomalo smešnog primera razlike između crkvenosti i religioznosti: Ovih dana mi je komšija, čiji je otac nekada bio partizanski komesar, ispričao sledeću priču: Posle rata, njegov otac dobija poziv na neku smotru, i postrojavanje. Bio je zabrinut, što se pojačalo prilikom smotre, gde su se i ostali učesnici uplašili da se ne radi o nekoj grešci koja će ih odvesti u apsu ili čak streljanje, jer takva su bila vremena. Onda se neko osmelio i pitao komisiju koja je neke premeštala iz jedne vrste u onu prekoputa, čemu to razvrstavanje? Komisija im je rekla da ne brinu, jer ovi u drugoj vrsti idu da obuku mantije po zadatku, odnosno u popove. Toliko o verodostojnosti crkve i verskih ustanova, unutrašnjih trvenja u njima, i poverenja vernika, zaštićenosti ličnih podataka i ispovesti. Kosmos je religiozan, jer je u neprekidnom samadiju u sva tri vremena. U njemu nema ubacivanja raznih komesara. U samadiju se ništa ni u šta ne može ubaciti, jer postoji samo homogeni simetrični um. U kosmički um se ne možete nikada razoičarati. Možete samo učiniti i težiti njegovom postignuću. Kosmički um je ono što se u Indiji zove Večna Darma.
Posted on: Sun, 07 Jul 2013 11:09:30 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015