Zakon o finansiranju političkih aktivnosti ima mnoštvo nejasnih odredbi, a jedna od njih je i ona koja govori o obaveznom izdvajanju 5% prihoda iz budžeta za određene namene, a da pri tom te namene nisu precizno određene. Na primer, zakonsku obavezu će jednako ispuniti stranka koja organizuje obuku za svoje članove o nečemu što je relevantno za stranački rad i ona koja stručno usavršava ma koga drugog u ma kojoj oblasti. Isto tako, kao trošak “rada sa članstvom” bi jednako mogla da bude upisana nabavka automobila (ako se navede da se to čini radi obilaska članova), zakup prostorija (u kojima će se “raditi sa članstvom”), obuke članova o nečemu, organizovanje skupova u kojima učestvuju članovi, izrada publikacija koje će biti podeljene članovima itd. Drugim rečima, gotovo svaki trošak stranke se može arbitrerno pripisati u ove “obavezne”, čime se obesmišljava zakonska obaveza. S druge strane, ako se već propisuje zakonska obaveza trošenja dela budžetskog novca na određene namene, onda bi bilo znatno primerenije da se ona veže za trošak rada parlamentarnih grupa (novac iz budžeta dobijaju samo parlamentarne stranke). Ovako, imamo situaciju u kojoj te stranke dobijaju preterano velike budžetske dotacije, trošak rada njihovih parlamentarnih grupa se finansira dodatno iz skupštinskog budžeta, a kvalitet rada mnogih parlamentaraca je i dalje daleko od dobrog, što se može videti po sadržaju skupštinskih rasprava. Za znatiželjne, navodimo pitanja o primeni člana 19. Zakona o finansiranju koja smo februara 2012 uputili Agenciji za borbu protiv korupcije, a koja su i dalje bez odgovora: 11. Чланом 19. Закона о финансирању политичких активности ( „Службени гласник РС“, бр. 43 2011.) прописано је: Средства за финансирање редовног рада политичких субјеката користе се за функционисање и пропагирање идеје политичког субјекта и подразумевају: рад са бирачима и чланством, трошкове промоције, рекламног материјала и публикација, трошкове истраживања јавног мњења, обуке, међународну сарадњу, трошкове зарада и накнада запослених, комуналне трошкове, као и трошкове за друге сличне активности. Средства добијена из јавних извора у износу од најмање 5% укупних средстава добијених за редован рад на годишњем нивоу, политички субјекат је дужан да користи за стручно усавршавање и оспособљавање, међународну сарадњу и рад са чланством. У вези са одредбама овог члана неопходна су разјашњења следећих питања: а) У члану 19. ст. 1. Закона, побројане су активности на које се могу трошити средства добијена за финансирање редовног рада политичких субјеката. Да ли списак наведених активности представља исцрпну листу (енумерацију) активности које се смеју финансирати на овај начин или су активности наведене примера ради, а средства се могу трошити и на друге намене уколико то овим или неким другим прописом није забрањено? б) У члану 19. ст. 2. Закона, од политичких субјеката захтева се да најмање 5% укупних средстава која добију за финансирање свог редовног рада утроше на три ставке: стручно усавршавање и оспособљавање; међународну сарадњу и рад са чланством. Међутим, „стручно усавршавање и оспособљавање“ из ст. 2. уопште није поменуто у ст. 1. овог члана, где су наведене активности на које се сме трошити новац у оквиру финансирања редовног рада политичког субјекта. У ст. 1. се међутим помињу „обуке“, те је потребно разјаснити да ли је појам „обуке“ из ст. 1. идентичан појму „стручно усавршавање и оспособљавање“ из ст. 2. овог члана. в) У члану 19. ст. 2. Закона наведено је да политички субјекти морају да одређени део средстава добијених за финансирање редовног рада утроше на „стручно усавршавање и оспособљавање“. Међутим, није наведено ко треба из тих средстава да се усавршава и стручно оспособљава. Да ли би се сматрало повредом Закона уколико би политички субјект користио средства добијена за финансирање свог редовног рада за стручно усавршавање лица која одабере (нпр. незапослене кројачице из Смедерева, радници из краљевачке фабрике који су постали технолошки вишак, ученици средњих школа из Сенте) или само уколико је реч о усавршавању и оспособљавању лица која су запослена у политичким субјектима или су чланови политичких странака? г) У члану 19. ст. 2. је прописана обавеза политичких субјеката да део новца који добију за финансирање свог редовног рада утроше на одређене активности. Међутим, иако се ова обавеза односи на све политичке субјекте очигледно је да она знатно више, ако не и у потпуности подобна за испуњење само од стране политичких странака. Наиме, коалиције и групе грађана, уопште немају чланство, па не могу ни да троше новац на „рад са чланством“; уколико се појам „стручног усавршавања и оспособљавања“ односи само на чланство и запослене, онда коалиције и групе грађана не могу ни за ту намену трошити средства јер немају ни чланство ни запослене; најзад, упитно је да ли коалиције и групе грађана уопште могу остваривати међународну сарадњу, јер се тај појам везује за сарадњу политичких странака сличне оријентације из разних земаља и удружења таквих политичких странака. Имајући све то у виду, на који начин коалиције и групе грађана могу испунити своју обавезу из члана 19. ст. 2. да 5% средстава добијених за финансирање редовног рада утроше на одређене намене и да то буде у складу са Законом?
Posted on: Fri, 30 Aug 2013 10:13:21 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015