ПАВЕЛ ЈОЗЕФ ШАФАРИК И СРБИ Шафарик у историји српске књижевности и културе игра до данас незамењиву оснивачку и подстрекачку улогу. Од краја XVII па до прве половине XX века више од 2.500 српских културних посленика и стваралаца: писаца, филозофа, просветитеља и научника школовало се у Братислави, Кошицама, Кежмарку, Модри и другим словачким местима. То нам говори да је велики број наших учених људи образовање стекао не само у Бечу, Будиму, Пешти или на немачким универзитетима, већ и у Словачкој. Та чињеница је често превиђана, а на њу је својим преданим књижевно-научним радом, пре свих, највише указивао наш историчар књижевности, архивиста и песник Ристо Ковијанић , а данас то код Словака пре свих чине истакнути слависти Јан Јанкович и Емил Хорак. Срби се у већем броју насељавају на просторе Војводине и Подунавља, односно Хабсбуршке монархије, крајем XVII века под вођством Арсенија III Чарнојевића, што нам је познато као 'Сеоба Срба'. Ова насељавања, која су трајала тридесетак година се одвијају после 'Великог бечког рата' 1683. - 1699. и потписивања 'Карловачког мира' 1699. године. Насилна хунгаризација је будила свест о нестајању и пропасти српског народа у унитарној држави. Како су облици отпора таквим насилним процесима били исцрпљени и ограничени на угарски парламент, у коме се није могло много тога урадити против хунгаризације, Срби су, између осталог, налазили излаз у поезији. Оштрица насилне мађаризације је поред Срба нарочито била уперена и према Словацима. Тако су почетком XIX века поред мађаризације коју је спроводила званична угарска власт, програм мађаризације преузели на себе и мађарски књижевни кругови. Од којих се највише истицао пештански Научни зборник (Tudomanyos Gyujtemeny), основан 1817. године, који се у бројевима из 1817, 1824, 1825, године одликује 'грубим антисловачким испадима'. Због тога су Словаци излаз тражили у књижевности и свом народном језику, па су тако оснивањем 'Словачког друштва' и 'Друштва љубитеља словачког језика и књижевности' у Будиму 1834. године добили институцију која се веома активно и плодно борила за словачку језичку, а тиме и националну самобитност. Положај немађарског становништва у Угарској је средином XIX века постао још тежи јер је бечки царски двор одобрио Мађарима још јаче асмилаторске мере. Тако је Угарски сабор на заседањима 1830, и 1832-36. године донео још оштрије законе о увођењу мађарског језика у државну управу и целокупни јавни живот у Угарској. Тиме је положај словачког и српског народа још више отежан. Како ни Словаци, као Словени и протестанти, нису имали добре односе са бечко-пештанским властима, јер су им вера и језик потискивани и забрањивани, 'сусрет' Срба и Словака на просторима Хабсбуршке монархије је био неизбежан. Да би се одбранило од мађаризације, немађарско становништво Угарске је своју децу школовало у градовима где је живела словенска већина, па су тако Срби образовање стицали у словачким градовима, али и на немачким школама, а Словаци поред својих школа и у Прагу, те у немачким срединама. Иако су Руси Србима били ближи по вери, Словаци су им били ближи просторно, тако да су Срби од 1830. године почели масовније одлазити у словачке градове на школовање. Тако је Ристо Ковијанић, претражујући архиве школа у Словачкој дошао до података да се од 1730. до 1830. године само у Братиславском евангеличком лицеју школовало 670 српских ђака, међу првима Јован Рајић, а потом Доситеј Обрадовић, Јован Мушкатировић и остали српски рационалисти. Српско-словачке везе имале су и обрнут смер, па су тако многи образовани Словаци долазили код Срба у Војводину, како би се ојачале школе које су се почеле отварати у Петроварадину, Сремским Карловцима и Новом Саду. Од средине XVIII века предавали су Матеј Јеленек, Јан Шароши, Андреј Гемза, Михал Корони, Фридрих Корони, Матеј Хонеци, а у данашњем Савином Селу радио је Јурај Рибар 1798. године, пријатељ Доситеја и митрополита Стратимировића. По оснивању прве српске гимназије у Сремским Карловцима 1791. године, како би се сузбио мађарско-католички утицај, на позив митрополита Стратимировића, њени први директори били су протестантски словачки професори: Јан Грос од 1791-1798, Андреј Волни од 1798-1817, Карол Руми од 1817-1821 и Павел Магда од 1821-1825. Тако да рад ових професора 'представља нови степен и посебно поглавље југословенско-словачких славистичких веза', каже Јан Кмећ. Поред њих највећи утицај на нашим просторима свакако је оставио велики словачки филозоф и историчар књижевности Павел Јозеф Шафарик. Шафарик је дошао у Нови Сад на место професора и директора 'Српске православне велике гимназије'. Тај долазак је резултат јаких културних, трговачких и пријатељских веза Словака и Срба у XVIII и XIX веку. Те везе су довеле и многе словачке јавне раднике на рад у српске школе у Војводини (Карло Руми, Павел Магда, Павел Бењицки итд.), упркос противљењу угарских званичних власти таквој сарадњи најумнијих представника два блиска словенска народа. Поред ових веза и дружење са српским ђацима и студентима у Кежмарку и Пожуну допринело је да се Шафарик заинтересује за српски језик и почне да учи ћирилицу, за народне песме које је Вук објавио 1814. године и нашу историју. Шафарик је у Нови Сад стигао 15. септембра 1819. и први утисци о граду, згради Гимназије и људима су му изузетно лепи. У писму Франтишеку Палацком од 19. Х 1819. године каже: 'Место Нови Сад је изванредно. Онај ко овамо долази не може се довољно начудити откуда је та раскош, насељеност, образованост". И даље каже: 'Град Нови Сад је изванредан', струји у њему 'стваран поетски живот свежег словенског народа', а за себе верује да ће 'за годину дана сигурно да се посрби'. Након четири године видео је у Новом Саду 'гнездо Српства' а након следеће три године, дакле 1826. забележио је да 'словенскије Словене од Срба немамо'. Ова висока оцена о Новом Саду и Србима, као пре тога и о српским народним песмама, које је сакупио Вук Ст. Караџић, водила га је природно не само ка дивљењу већ и обради српске књижевне историје. 'Нови Сад се Шафарику веома допао. Ту је не само наишао на веома леп пријем ког спрског грађанства, него је имао прилике и да проучава српску књижевност у Библиотеци Митрополије и Новосадске гимназије, а такође и у многим богатим приватним библиотекама' – каже Живан Милисавац. За време свог боравка у Новом Саду 1819-1833. године Шафарик је доживео противречне тренутке, али је овде нашао и проучавао пре свега изворну литературу у граду, затим у митрополитској резиденцији у Сремским Карловцима и потом у околним фрушкогорским манастирима. Нови Сад је у то време имао око 20.000 становника и био је снажан културни, трговачки и политички центар Срба у Аустрији, 'највеће србско општество", како је говорио Вук. Јак трговачки и занатлијски сталеж, формирано грађанство и за оно време бројна интелигенција, дали су му изразито српско обележје. Зато Шафарик нешто касније и пише за Нови Сад да је '... овде гнездо србства". Посебно је Шафарик одушевљен 'Светом Фрушком Гором", која га подсећа на његов родни крај; Карловцима, бројним манастирима са богатим библиотекама, чувеним бербама грожђа и веселошћу тог 'истинског словенског живља". У приступној беседи поводом преузимања дужности професора и директора Српске гимназије Шафарик је, између осталог, изрекао и оптужбу за тадашњи школски систем по коме су словенски народи у Угарској морали да уче на латинском и немачком језику, па није било простора да се учи и свој матерњи језик и народна књижевност: 'Нама није дато оно што су уживали древна Грчка и Рим, што је данас дато Немачкој, Енглеској, Француској, Русији, да се образујемо на матерњем језику...' По Шафарику, историја европских народа пружа доказе да ниједан народ није 'стигао до првенства и врхунца славе без матерњег језика". Такав говор новог директора Гимназије дирнуо је у срце све родољубе, 'пробудио слатка чувства грађана" и данима је био предмет разговора у новосадским интелектуалним круговима. – истиче Павле Станојевић. На велики значај Павела Јозефа Шафарика за српско-словачке културне везе указује словачки слависта Бранислав Хома у књизи Пут на словенски југ. Из овог текста сазнајемо да је Шафарик према српској литератури испољавао посебне симпатије. О томе сведочи и Шафариков рођак Јозеф Јиречек који је 1865. године објавио из његове заоставштине Geschichte der sudslawischen Literatur у три тома. Јиречек је у уводу за одељак о српској књижевној историји написао: ’’K srbskej historii a literature prejavoval Šafarik neobyčajne sympatie’’. Напуштање Новог Сад и одлазак у Праг нису прекинули Шафарикова интересовања за српску књижевност, што потврђује и његов рад Prehled nеjnovejší literatury illyrských Slovenuv из 1833. године. За истраживача Шафариковог дела неминовно се поставља питање зашто је он конкретно приступио истраживању јужнословенских књижевности, а међу њима посебно српске литературе. Сигурно је на то утицала и чињеница да је 'Доња земља' пружила њему и његовој породици средства за живот и егзистенцију. Хома даље додаје да је Шафарик већ у младим годинама схватио да га је у Новом Саду чекала озбиљна прилика за пионирски научни рад на српском језику. Иако у Новом Саду није нашао такву материјалну сигурност какву је имао Јозеф Добровски, и уопште какву су у Чешкој омогућавали ствараоцима племићке мецене, мада је испољавао незадовољство својим великим школским обавезама, а од 1825. и након скидања са директорског места због своје протестантске вере, дакле Шафарик је ипак остао у овом граду и није одговарао на позиве у Кежмарк и Братиславу, нити касније у Русију, Србију, те Берлин, јер је након Новог Сада његoва мисао била окренута једино Прагу. Ни једној књижевности Шафарик није посветио толико стваралачких и истраживачких способности као српској. Ако је у другим словенским књижевностима био пре свега 'историчар културе', у српској је био њен велики познавалац, оцењивач њених вредности и истoрије. О Шафариковом значају за српску филологију, али и културу уопште, синтетички суд дао је Петар Милосављевић, који у књизи Систем српске књижевности у поглављу 'Будући однос према Шафарику' каже: 'Шафарик се у филологији јавио нешто мало касније од Вука. Мада није био Србин, и мада никад није писао ни објављивао на српском језику, он је много учинио управо за српску филологију. Његов учинак на том пољу може се поредити са Вуковим учинком. Вук је записао и издао најбоље творевине српске усмене књижевности, а делимично се бавио и писаним споменицима. Шафарик се делимично бавио усменом књижевношћу, а пописао је српске писане споменике и неке од њих издао. Ниједан други филолог, ни Србин ни човек неке друге националности, у том погледу не може се поредити с њим. Његово дело комплементарно је с Вуковим делом. Тек њих двојица заједно ударили су темеље српској филологији у првој половини 19. века. Вук Караџић и Шафарик имали су у основи исте погледе на српски језик и на корпус српске књижевности. Шафариково име треба да буде трајно запамћено као првог писца историје српске књижевности, као писца прве историје српског језика и као једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена. (Подвукао, Н.К.) То, другим речима, значи да је његово дело уграђено у саме темеље српске филологије'. Упркос оволиком Шафариковом значају за српску културу: 'Поразно, међутим, делује сазнање да Шафарик код Срба после смрти није издаван, ни превођен нити довољно изучаван. То само значи да Срби не познају довољно ни основе своје филологије. Ако је српска филолошка традиција непозната и изневерена, ако је и сам Вук криво тумачен, то је у великој мери у вези са грехом почињеним према Шафарику. То није грех само према једном великом појединцу, већ посредно и према самим темељима српске филологије.'- додаје Милосављевић. Шафариков живот у Новом Саду и дело које је том приликом настало сведоче да Срби и Словаци имају најбоље везе и односе од свих народа на овим нашим средњоевропским просторима. А на нама је да то истражујемо и сведочимо, како би наши потомци имали светле беочуге у којима се могу огледати. др Небојша Кузмановић
Posted on: Thu, 04 Jul 2013 06:59:25 +0000