EPILOG Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj. To se u stvari Jutro po sebi peni i razapinje dugu. Ja sam priznao jednoj ženi Da je život nešto prosto u meni, - a nije baš tako prosto. Ja sam mislio da cu ići pravo dok se ne pretvorim u lenjir, a našli su me u krugu. Našli su me posle lutanja srozanog od vriska do šaputanja. Prošao je oktobar. Među nogama drveća polako zaudara na vlagu i krv. Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu. Sedite malo kraj mene kao kraj groba. Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba. Sedite malo kraj mene Vidite: opet sam dobar. Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog poraza kao streljanom vojnom beguncu. Proletele su ogromne zlatne kočije kroz naše utrnule oči, - a mi ih sačuvali nismo. Nešto mlado nam je rzalo na usni i uvelo Gorko od smeha i slatko do plača. Dozvolite mi da posle svega dalekoj nekoj gospođici napišem jedno pismo, onako malo nostalgično kao što pišu senilni penzionisani admirali preživeloj posadi sa potopljenog razarača. Gospođice, kazaću, gospođice, sve je, sve je, sve je gotovo. Ovde cveće pokojno prodaju razliveno u parfemske flaše. I sve je, sve je, sve je spokojno kao da vetar nikad nije šamarao drvored i po oknu se pleo. Gospođice, kazaću, u ovu jesen, frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem, to što sam odjednom sed ne znači da sam beo. Ti si jedina nahranila svu moju glad sa ono malo mesa i sna. Jedina si bila sita od ono malo mojih noktiju i dlanova. Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasa i kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile. Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhove na horizontalama tvog dna i proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očiju i stanova, i moj oktobar kroz sve tuđe aprile. Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam. Hiljadu puta ponovo se plašim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli, ona mera po kojoj znaš ko te otima i ko te plaća? Da li sam još uvek među svim tvojim životima onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saća? Ovde kod mene dani imaju ukus piva i dosade. Ponekad kaplju kiše čudno, spokojno. Nemam volje ni da živim ni da se ubijem. Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posade i ne želi da zbriše sa svoga oka nešto uzaludno, nešto pokojno, nešto golubije. Možda je dobro da znaš: posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju. Nekad prvi žutokljunac republike, danas -- mogu da podignem zarozane čarape lično bogorodici u dostojanstvo prerušen. Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavaju kao mali žuti psi na mokrim, nabreklim, crnim sisama gospođe keruše. Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše. Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecaju i onako pevuše. Ti me svakako razumeš: sve je, sve je sve je gotovo. Uplašeno sam pijan i prazan i sam. Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi, neko kome otkrivam sve tvoje putokaze do mog usijanog temena. Nikome nemoj reći ali ja, koji najmanje znam o sreći, hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam i dok umire drveće i vetar po lišću gazi hteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavi i davnoprošlog vremena. Možda nećeš verovati: i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo. Sve mi hoteli nekako liče na istu bajku i postelje u sobama smeškaju se na isti glas. Svi se portiri na isti način brinu onako malo rodački kad im laku noć kažemo. Svi se portiri isto onako brinu, majke mi, kao da znaju za nas. Dalje ne bih imao ništa više da ti javim. Pijana od hladnoće subotnja noć se valja. Satovi su već odavno povečerje odsvirali. Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javim jedino možda to da si ostala najlepša medalja iz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali. Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski zanesen. U meni je sve do tabana minirano. Inače, zapamtio sam: ljubav je najgolubija samo u onim kricima koji se poklone prvima. Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebi nasmešim u ovu jesen pomalo krišom, kroz suze, pomalo demodirano, ja, tvoj najnežniji pastuv medu pesnicima, ja, tvoj najsuroviji pesnik medu pastuvima. -Miroslav Antić
Posted on: Sun, 18 Aug 2013 14:09:06 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015