ISUS ili H R I S T O S ...? (Rudolf Štajner) 2) - nastavak... ** Vidi se, da jednaka materija ulazi u materiju kolika i izlazi. Pa kao što se ne sme zaključiti, da su se stvari u banci jednostavno preobrazile nego se mora priznati, da se u banci vrši samostalan posao, da se u banci mogu novčanice i preštampati i da sasvim nove izlaze, tako se i kod ljudskog organizma ne smeju stvarati takvi zaključci, kao što se stvaraju kod zakona o održanju materije i energije. Tu se zapravo zbiva poništavanje materije i energije a stvaranje materije i energije. Do ovog novog saznanja ne dolazimo lako umnim fantaziranjem, već strogim antroposofskim istraživanjem. Za spoljašnji svet, svakako važi zakon o održanju materije i energije i to za srednje etape razvoja, ali ako uočavamo kraj opstajanja Zemlje - planete i sa izvesnim opravdanjem predstavimo njenu „toplotnu smrt“, onda ne vidimo veliko groblje, već vidimo da sve ono što je čovek razvio na m o r a l n o - etičkim idealima, na božansko- duhovnim ubeđenjima, zaista može da se sjedini sa novom stvarajućom tvari i da je stoga po sredi, realna klica daljeg razvoja. Baš time što u čoveku nastaje, savlađuje se s m r t spoljašnje materije. - U antroposofskoj duhovnoj nauci, nalazimo nešto što svakako pokazuje, kako moralno- etičke snage deluju neposredno u materijalnom. Kod čoveka to ostaje najpre za običnu svest podsvesno. Da ponovimo: onoj svesti koju možemo da postignemo u antroposofskom istraživanju, pokazuje se, da se ono etičko-moralno i religiozno zgušnjava do realnosti i da ono što živi u spoljašnjem materijalnom, pretvara u samu fenomenalnost. Na taj se način približavaju obadva sveta. Ali se oni i onda međusobno približavaju, kada se ne gleda na način kako se čovek drži u tom višem saznanju. Mi smo navikli da logično govorimo i rasuđujemo, kada na običan spoljni svet primenjujemo racionalizam na prirodu i na taj način polazimo od logičnih kategorija, što su za spoljni – čulni svet, potpuno opravdane. I do ovog se načina iz objektivnih razloga razlikuje antroposofska duhovna nauka. Ona se mora razlikovati jer ona drugačije doživljava, drukčije posmatra svojim metodama saznanja. Naročito se pojavljuju dva pojma (naravno da su se pojavili i mnogi drugi pojmovi ali neka nam danas ova dva budu naročito važna), a koji se inače samo indirektno poznaju, kao objekti ali koji se ne primenjuju, kao što se primenjuju logični pojmovi. U saznanju postaje zapravo i ono izraz otkrovenja, približuje se realnosti što je inače formalno, što je idealno. Dva pojma koji se ovde pojavljuju, to su pojmovi: z d r a v o g i bolesnog. vi ćete mi priznati, da je u stvari nemoguće za logičke kategorije u običnom čulnom svetu, da se govori o „zdravom i bolesnom“, o tome što nije samo istinito nego što se priznaje,jer je zdravo. Mi priznajemo u organskoj prirodi, zdravo- kao princip rastenja i razvijanja, prepoznajemo bolesno, kao deformaciju kao sputavanje normalnog razvijanja. Ali kad primenjujemo logične kategorije, ne govorimo o „zdravom i bolesnom“. Ako se uzdignemo od običnog predmetnog saznanja do onog saznanja, koje primenjuje antroposofska duhovna nauka, onda moramo početi da govorimo o zdravom i bolesnom. Jer posmatranje nas primorava da takve doživljaje, dakle ne više ideje i pojmove (pošto „zdravo i bolesno“, su pojmovni doživljaji) nalazimo u natčulnom svetu u koji ulazimo. - Mi moramo ono, što u čulnom svetu označavamo pukom apstrakcijom: i s t i n i t o, da nađemo u nadčulnom svetu kao nešto, zdravo. A što označavamo u čulnom svetu kao nešto neistinito, pogrešno l a ž n o, moramo to u natčulnom svetu doživeti kao bolesno ! Ovde se antroposofiji pruža mogućnost (ne nasilnim, veštačkim kombinacijama) nego sasvim pošteno čestitim daljim tokom samog istraživanja, da sadašnje neposredno istraživanje nadoveže na Novi i Stari zavet. Time se jaz istraživanja između Novog i St. zaveta, može zbilja da premosti. Na taj se način stvara nov put ka razumevanju "Misterija na G o l g o t i". Jer ovde se pruža nešto paradoksalno ... Kao što rekoh, danas mogu samo manje ili više da referišem ali što vam prikazujem u kratkim crtama, rezultat je dugogodišnjeg istraživanja koje nije pošlo od (dozvolite mi da se izrazim) religioznih predrasuda. Lično sam pošao od prirodno- naučnog obrazovanja, Tj. razvijao sam se. u mojoj mladosti – rekao bih, koliko je bilo moguće, slobodoumno. Baš iz moje mladosti nisam poneo nekakva religiozna osećanja. Istraživanjem, kroz to šta je poslednja konsekvenca prirodno- naučnog istraživanja, podstaknut sam da i o postojanju r e l i g i o z n i h problema nešto kažem, što mislim da se sa antroposofske strane sme reći. Dakle, ovde predrasude nisu po sredi ni sa subjektivne strane. Ali antroposofskim istraživanjem nalazimo, da prirodu imamo okolo nas ... i baš kada se potpuno u stilu i smislu prirodne nauke – kroz prirodu zbilja tačnije upoznamo, iako se to uvek ne priznaje pa prirodna nauka želi na neki način da pomuti svakojakom mistikom. Dakle, ako prirodu stvarno upoznamo, ne samo u pogledu njenih pojava i zakona, time da se o njenom kvalitetu, o tome šta ona stvarno jeste, prave određene predstave, onda se kaže: Ono što se dešava napolju u prirodi, to se nastavlja u unutrašnjosti čoveka. Procese prirode nalazimo izvan nas, procese prirode nalazimo i u nama. Ali sad dolazi ono paradoksalno ... što se nalazi antroposofskim istraživanjem; zapravo, svi prirodni procesi orijentisani prema r a s t e nj u, prema plodnosti, poseduju u čoveku samo ograničenu vrednost; da u čoveku postaju procesima raspadanja – razaranja. Mnogostrukim posmatranjem prirode i mnogovrsnim antroposofskim posmatranjem čoveka, dolazimo do velikog i značajnog zaključka: Prirodi je dopušteno da bude prirodom, izvan čoveka; unutar čoveka priroda postaje ono što se suprotstavlja prirodi. - Ako se sada čovek uzdigne do natčulnih metoda istraživanja, onda se vidi kako u čoveku dejstvuje destruktivne snage, koje su u prirodi spolja, konstruktivne snage ; Kako ove destruktivne snage u ljudskoj prirodi, postaju nosioci z l a. Ovo je razlika koju antrposofija konstatuje nasuprot običnog idealizma: Prirodi je dozvoljeno da ostane priroda. Čovekovoj unutrašnjosti nije dozvoljeno ni telesno da ostane prirodom. Jer ono što deluje u čoveku kao nastavak prirode, postaje bolesno a time i zlim. Priroda izvan nas je neutralna prema dobru i zlu. U nama je i u telesnom pogledu razorna, pa stvara b o l e s t- dakle zlo. Antroposofsko nam gledanje takođe pokazuje, da se odupremo onome što u nama deluje kao zlo samo na taj način, da sa spoljašnjom prirodom između života i s m r t i stojimo u takvom odnosu, da dopuštamo da spoljna priroda u nama postaje samo ogledalnom slikom, da mi u našoj svesti ne dodirujemo ono što deluje u dubinama našeg ljudskog bića, deluje organski kao pra-uzrok zla. Našu svest ispunjavamo na taj način, što primamo čulne utiske spolja. Mi primamo spoljne čulne utiske ali ih puštamo samo do izvesne tačke, ispod ove ne smeju dalje. Ovde bi ovi spoljni prirodni utisci (to se pokazuje natčulnom gledanju), delovali kao o t r o v... ! Mi ih zračimo natrag. Time se povlači granica između onoga, što su u čoveku organi svesti, koji primaju utiske spoljne prirode i onoga gde se nastavlja prava priroda – gde još proizvodi konstruktivne snage u čoveku. Svesne funkcije ne dopiru dalje ispod ove granice, nego bivaju natrag odzračene stvarajući naše pamćenje – naše sećanje. A ono što živi u našem s e ć a nj u, to je natrag odzračena spoljna priroda, koja ne dopire dublje u nas kao ni zraka svetlosti u ogledalu. Jer kada bi čovek primio u svest, ono što leži iza njenog unutrašnjeg ogledala, što leži tu dole gde priroda u njemu postaje zla, onda bi on delovanjem prirode u sebi, postao zlo biće. - Ali, ako se ograničimo samo na predstave, koje se odražavaju samo na sećanje, dakle samo na odsjaj spoljne prirode, onda ne možemo doći do pune svesti o „Ja“ - do faktične s a m o s v e s t i. Do toga ne možemo doći. Što mi obuhvatamo kao samosvest, što se u nama javlja kao „ja“, to može da proizlazi iz naše samo telesnosti; to se nalazi od iskona u čovekovoj prirodi. Zato postaje racionalizam isto tako neutralan prema dobru i zlu, kao prirodni zakoni. Ali ako bi se ono što obrazuje čovekovu samosvest, raširilo preko drugog dela čovekovog duševnog života, onda bi smo u sadašnjem periodu duševnog života imali bezuslovno sa probuđenjem "Ja", neodoljivu želju i sklonost ka z l u. Ka onome, što se u nama nalaze kao prirodne razarajuće snage. ***Pa sada nastaje značajno saznanje...(nastaviće se)
Posted on: Sat, 20 Jul 2013 16:23:40 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015