Nastavljam da pišem baš ovde promotivno na Fezbuku kroki za tekst "Popravaka sebe", tekst je od poglavlja: Osećanja ili emocije? (četvrti deo ovog poglavlja) Uglavnom u Srbiji mnogo toga nedostaje, a osećaj kad nedostaje ono se manifestuje u stomaku. Dopustim da bude prihvaćen taj osećaj, nema bežanja, i osetim se iskrenijim i življim. Zatim počnu da se javljaju sa tim povezana iskustva - sećanja i opažanja - i ako ih sledim, posvetim im pažnju "čujem ih" ali nisam zaveden njima, ako ne raspravljam o njima već ih primam čak sa blagošću i strpljenjem čak i od onih koji rapravljaju, počinjem da otkrivam čitav taj neiživljen život, te emocije koje nisam želeo da proživim, koje nisam voleo, nisam se sa njima slagao bacao ih u onaj pomenuti podrum... Osećamo da nešto nedostaje zato što namnešto zaista nedostaje. U Srbiji zaista postoji jedan čitav deo našeg života koji je potiskivan u nesvesno, koji nije svesno priman a sad kad smo svesni to počinje da smeta slično kamičku u cipeli. Pre ili kasnije u svom iskustvu stignemo u fazu kad više nemožemo da ignorišemo činjenice kako osećamo kad nešto nije kako treba; fazu kada samoubeđivanje više ne funkcioniše... Naravno, uvek možemo da od svega dignemo ruke, što inače većina radi ne reagujući na pitanje šta ostavljaju iza sebe za budućnost, ubeđeni u svoju pamet koja je samo veoma opasna plitkoumnost. Vraćajući se verovanju "život je jedan" i da je ispunjenje u zadovoljavanju čula što nam između svega ostalog i taj "jedan" život skraćuje... Postoji druga mogućnost da ne preterujemo u svemu i da se koncetrišemo na svakodnevno obrazovanje da postanemo umno biće, posmatramo, duboko osluškujemo primamo emocije sa s povećanom dobronamernošću. Kao što ste primetili većina ljudi danas uopšte ne sluša šta im govorite. Oni su rođeni sa znanjem, utvari su bili opkruženi ljudima bez "emocionalne intelegencije". Posledicom zakržljalog razmišljanja, često zapitam da li plitkoumni, imaju bilo kakvu šansu za popravak? Narod ih opisuje s onim poznatim: "Neda se ni terati ni voditi". U svakom slučaju još jedna vežba za one koji su rešili da postanu visokoumni, pre dobroumni za novu vežbu, kako pomoći plitkoumnim. Možemo čuti sve te urlike koji dolaze negde odozgo u smislu da je glupost data od boga i pomisliti: "O Bože šta li će se dogoditi ako podignem poklopac?" Znate kako je bilo kada ste se vi suočavali sa realnim životom, može se kod njih isto pojaviti realan strah. Može se dogoditi da po navici posegnu za bocom, zamotaju džoint ili odu na tehno žurku, u diskoteku i počnu da gutaju svakojake gadosti u obliku tableta sve u cilju pometnje svesti... Da urade bilo šta samo da bi se odbranili od tog gadnog osećaja da će nas progutati nešto užasno i zastrašujuće. A šta je to što bi moglo da nas proguta? Ima razloga za Strah, nije ovo Engleska ili Švetska ovo je Srbija, veoma nesrećna zemlja koja je imala tirane. Ipak ovo je naša Srbija, iako puna toga što povređuje. Na to sve postojii nešto što nas može najpre progutati, naša divlja priroda. Ni to nije nerešivo kako izgleda na prvi pogled... Ta specifična "divlja priroda", to je naša energija i svakako da ne treba da se plašimo. Naravno, moguće je da s vremena na vreme osetimo nešto čega se treba bojati, ipak zapamtimo: to što se nečega plašimo ne znači da će se nešto strašno zaista dogoditi. Koliko puta su nas takve emocije nasamarile? Zašto da gubimo vreme u diskutovanja na temu šta su emocije, da se upitamo: "Koliko smo slobodni da prihvatimo sebe u tom opsegu iskustva?" i onda dopustimo da nas pouče o životu, o stvarnosti. Ako postavljajući sebi takvo pitanje naiđemo na nekakvu prepreku, jednostavno se zaintersujmo za nju: "Kako i gde osećam tu prepreku? Dali je osećam u stomaku? Da li u grlu? Postoji li u meni osećaj da ne bih zapravo smeo da osećam takve stvari? Da li je uzrok osećaja prepreke - nepravde ili nema mogućnosti da sam sebe upoznam?! Ako ste strogo ogajani, možda su vas učili da ne treba da imate izvena osećanja na promer- grižu savesti. Možda su vam govorili kada ste osećali grižu savesti da treba da tražite oproštaj da bi ste se tog osećaja oslobodili. Ako i pored toga osećate grižu savesti to znači da se ne uklapate i da se ne možete ukalupiti, znači ostajete izvan, što znači da ste na neki način odbačeni od dnevnih događanja. U svojim mladalačkim godinama sećam se zbog posledice patrijahalnog vaspitanja da bez obzira koliko se trudio, nisam bio u stanju da prestanem da osećam grižnju savesti, šta mi je drugo ostalo nego da poričem? Grižnja savesti može poticati iz nekog realnog uzroka, neke slučajnosti, ili namernog postupka, ili od nemoći i neprihvatanja stvari onakvih kakve jesu. Neophodno je da sami sa sobom razjasnimo šta je pogrešno a šta ispravno. Da li smo pogrešili, da li su okolnosti do toga dovele, možda i nije bila samo tvoja greška nego i sticaj nesrećnih okolnosti. Zatim treba da sagledaš posledice greške i shvatiš šta još uvek možeš da ispraviš bar u nekoj meri. Da se iskreno obratiš onom prema kome si pogrešila, objasniš mu svoje pokajanje i želju da se popraviš. I na kraju da kreneš u ostvarivanje te ispravke. Ko što reče Isus: "Idi ženo i ne greši više"... Danas osećati grižnju savesti zbog života je toliko iracionalno da racionalni um oseća da taj osećaj ignoriše. Velika greška! Kao posledica toga, razvijamo naviku da poričemo bilo šta što osećamo, u ovom slušaju osećaj krivice. Time poričemo i čitav jedan deo svoga života - ne samo bolna, već i prijatna osećanja za koja nam nije dozvoljeno da ih osećamo. I to je žalosno. Osećaj krivice, kao i druge emeocije, jeste oblik nečega što bismo mogli nazvati "energijom srca". Većina energetskih centara nam je više-manje aktivirana. Bazni, seksualni i solar-pleksus energetski centri su aktivni u većoj meri, praktično kod svih. Instikt za preživljavanje, seksualne želje i poriv reakciju kao i akcije na nižim emocionalnim područjima, dolazi do izražaja kod velike većine... Energija srca - anahata . To je središte radosti ljubavi, saosećanje i duhovnog napretka. Srce predstavlja ljubav, a krv radost. Kada sebi uskratimo ljubav i radost, srce postaje hladno. Kada je usporena cirkulacija, srce postaje hladno. Kad je usporen protok krvi dolazi do anemije, angine pectoris i srčanog infarkta. Ako se dugo istiskuje radost iz srca, ono se ispuni bolom i nakon nekog vremena dolazi do telesnih smetnji... Kad se ta energija čija je priroda energična, gurka u stranu, ona će nam se vratiti na jedan od dva načina: ili kao preterivanje ili kao izopačenost. Ono što je možda bio do tada zdrav osećaj stida, može lako postati iskrivljeni osećaj bezvrednosti. Ovu tipično srpsku mentalnu blokadu čine kombinacija besa i straha - osećaj pravednog gneva usmeren ka sebi, u pokušaju da se dobro osećamo zato što mrzimo sami sebe jer smo rđavi. I u isto vreme tu je onaj grč u stomaku usled straha od večnog pakla u ortodosnih vernika. Ali nije sve tako crno, čitava ta drama čeka da bude propuštena u područje svesnosti. Uz pomoć osetljivosti i snage srca, rodnih iz iskustva neprekidne sabranosti, pažnje, možemo li na kraju razviti u sebi spremnost da se okrenemo i sretnemo sa samim sobom. Tada ćemo otkriti divnu istinu da nema ničega čega bismo se plašili - ničeg drugog do manjka uvek budne svesnosti. Ovako istraživanje možemo primeniti na svaku drugu emociju. Ako na primer potiskujemo bes ako smo vaspitavani da "dobri momci i devojke nikada ne ispoljavaju svoj bes", tada smo možda odrasli pribojavajući se besa. Užasava nas nešto što je potpuno prirodno. Bes je emocija koja je rezultat vređanja, povređivanja ili odbijanja neke osobe. Ovu emociju prati snažna želja za osvetom i ispravkom tuđih potupaka. Manifestuje se kroz često ocenjivanje okruženja, posebno njenih delova koji nam proizvode bes, koji psiholozi zovu "kogtitivni"; "somatski" kod dinamičnih osoba koje osećaju napetost; zatim su tu osobe koje se povlače u sebe iz kojih izbija antagonizam prema stvarima i ljudima u okruženju, što psiholozi nazivaju bihevioralni model. U besu se čovek izobliči tu je mimika lica, govor tela, viče, preti, krvni pritisak mu je povišen, rad srca je ubrzan, povećano lučenje adrenalina... To nije svojstveno samo ljudima već i životinjama, najsličnije majmunima. Iako osobe koje su osetile bes i pokazale ga kažu da su bili pod afektom, može se reći da bes sam po sebi smanjuje mogućnost samokontrole kao i mogućnost viđenja slike o sebi i drugima. Psiholozi su se složili da je bes potpuno prirodna emocija koju svako živo biće oseti i manifestuje. Čak smatraju da bes ima i pozitivnih strana po opstanak evoluciju vrste... Ali nekontrolisani bes moše narušiti ne samo život besnih ljudi već može narušiti i njihovo psihičko i fizičko zdravlje. To što doživljavamo kao bes je ustvari energija našega srca, nešto sa čime treba da budemo krajnje bliski. Da bi smo se pročistili potrebna nam je sva energija koju imamo. Ne možemo da zaključamo deo srca samo zato što nas uznemirava. Ne možemo sebi dozvoliti da gajimo osećaj otuđenosti i straha od strasnog dela svoje ličnosti. Ako tako nešto ostane neprimećeno duži vremenski period, ta energija, skrivena i teška da se otkrije, pretvoriće se u otrov. Može se dogoditi da moramo da prođemo kroz ponižavajuće izlive besa pre nego počnemo tu energiju da je naslućujemo u sebi. Ili iz noći u noć imamo snove pune nasilja. Ako ova energija ostane odbačena, onda je jedna alternativa, pad u izopačenost, preteranost. Jung je jasno isticao da se razvoj ličnosti odigrava kroz sukob suprotnih sistema i tendencija ličnosti. Načelo suprotnosti ovde se posebno ističe jer bez njega nema napetosti, a bez tenzije nema energije pa ni ličnosti. Mišljenje se suprotstavlja osećanju, čulno opažanje intuiciji. Ali te polazne komponente ne samo da se suprotstavljaju jedna drugoj već se i uzajamno privlače. To deluje kao princip jedinstva suprotnosti i krajnji rezultat i smisao ujedinjavanja tih suprotnosti je jedna uravnotežena ličnost. Na osnovu posmatranja ponašanja Jung je razvrstao sve ljude u dve kategorije ili dva tipa: Ekstrovertni i introventni tip ličnosti. Kod introventnih tipova ljudi, gde pripada većina onih kojima je potrbna sabranost prezir prema samom sebi je veoma prisutna: "Ja sam nikakav, ja sam beznadežan slučaj, ništa nisam uspeo. Samo se pretvaram, a ustvari ne vredim ni prebijene pare, toliko sebe prezirem." Ili paranoja: "Svi me mrze, svi mi hteli da mi naude." Ekstroventni tip će verovatnije otići u neku krajnost kao što je nasilje i agresija. To možemo videti to po tome koliko ljudi odlazi na razne pijanke ili su nasilni u porodici. Da li sve to pokazuje da li su ti ljudi po svojoj prirodi nasilni? Nisu, to je znak da bes nije shvaćen na pravi način. Bes, ako nije prihvaćen postaje opasan, ali stvar je u odnosu koji mamo s tom energijom, a ne sa energijom kao takvom. Potrudimo se koncetrišimo se počnimo da razmoišljamo o tome jer to zaista moramo da razumemo. Mislim da je takvo razumevanje moguće ukoliko smo zainteresovani za stvarnost koju nazivamo emocijom, a ne za njenu koceptualizaciju. Ako počnemo da je istražujemo, sem što ćemo imati lično zadovoljstvo shvatićemo zašto je ovaj naš svet tako čudno mesto i šta možemo učiniti za njega.Vidimo Ako počnemo da je istražujemo, sem što ćemo imati lično zadovoljstvo shvatićemo zašto je ovaj naš svet tako čudno mesto i šta možemo učiniti za njega. Sledeće poglavlje "Popravke sebe" je "Zaljubljenost". Objavljivaću ga od sutra, prekosutra...
Posted on: Fri, 06 Sep 2013 18:01:37 +0000
Trending Topics
Recently Viewed Topics
© 2015