Zašto „Priče na ćošku“, knjigu Olivere Đurđević (Službeni glasnik, 2012) čita Boris Tadić, a u kolumnama je hvali Svetislav Basara Intervju nije haiku stih Kultura kao takva nestala je iz života ljudi u Srbiji, a samim tim i iz novina. Pre ove nestašice ulja. Uvek je negde na ćošku, ako i taj ćošak postoji - kaže autorka AUTOR: D. PETROVIĆ Kada su Borisa Tadića skoro pitali šta čita, rekao je: „Čitam ‘Priče na ćošku’, izabrane intervjue Olivere Đurđević“. Knjiga, koja je upravo izašla u izdanju Službenog glasnika pre desetak dana, bila je inspiracija i Svetislavu Basari za kolumnu u Danasu pod naslovom „Bravo O.Đ“. Basara je napisao kako je Olivera Đurđević „najbolji novinar-intervjuista u Srbiji u poslednjih 40 godina, koliko on pamti“, ali istovremeno i „ona nadžak-baba koja se potpisuje O. Đ. i koja mu svako malo traži dlaku u jajetu“ na veb strani njegovih kolumni u Danasu. Prija li vam uloga junakinje Basarine kolumne, koji, istina, retko koga hvali, izuzev, ponekad Karleušu, pitali smo Oliveru Đurđević. - Basara, poznati feminist, zanimljivo, izgleda ima sklonosti prema dugonogim plavušama i štiklama. Kada sam pročitala tekst, pomislila sam da sam umrla, bio je to divan nekrolog, uzeh da se uštinem za tu štiklu, kada nema je...Dobro je, živahna sam i naravno zahvalna Basari, naročito zbog onog „nadžak-baba“. To je jedino istinito, a sve ovo ostalo su stilski ukrasi. Dobro sam prošla, to je samo jedna kolumna...Ne boluje Basara od egzaktnosti, naročito ne od vremenske hronologije. Pogledajte ovaj njegov poslednji roman „Dugovečnost“. U njemu piše „ako neku osobu pomenem kao mrtvu, to nipošto ne znači da je ta osoba mrtva, kao što o nekim ljudima govorimo kao o živima to uopšte ne mora biti tačna informacija“. Prema tome, valja Basaru pažljivo čitati. Mimo kolumne. Više ne mogu da ostavljam te komentare. Tako me, tim izlivom pohvala , eliminisao - kaže Olivera. Đurđevićeva je svoje intervjue, štampane u Blicu, Glasu javnosti, Vremenu, Reporteru, Evropi, Zemlji i Statusu, uglavnom razgovore sa književno-umetničkim svetom, sabrala u knjigu. Ništa novo, osim što ti intervjui, mada obuhvataju period poslednjih 12 godina, mogu da se čitaju i danas. I to sa guštom. I što su u pitanju, za razliku od ostalih sličnih poduhvata - zaista intervjui. Olivera će tako pitati Srđana Valjrevića: „Taj fudbal ne razumem, naročito posle Svetskog prvenstva na kojem Ronaldinjo nije postigao gol. To se ne može porediti sa životom. Ako mislite suprotno, ubedite me...“ Dobrila Nenadića: „ Koji je uticaj malina na vašu književnost?“ Jakova Grobarova: „Nikada niste pokušali da se rešite alkohola?“ Dobricu Ćosića: „Zašto ste uvek nalazili da je neophodno da se zna šta Vi mislite o krupnim političkim događajima?“ Svetislava Basaru: „ Da li piscu Svetislavu Basari teško pada ambasador Svetislav Basara?“ Borisa Tadića: „Otkud Vama hrabrost da budete uvereni da ste baš Vi najbolji?“ Ko je poznaje, zna da je Olivera takav vanserijski intervjuista upravo zato što ista direktna pitanja, sa istim žarom i istim šarmom postavlja i u tzv. „svakodnevnom životu“, kad nije uključen diktafon. Tako je premijera Đinđića, kada je odmah posle Petog oktobra došao u svečanu posetu Glasu javnosti, pitala, usred patosiranog protokola: „Kad će Raja Rodić da isplati honorare?“ S tim što je Rodić, vlasnik Glasa, stajao pored Đinđića, ne znajući šta tog momenta da radi. Gledao je gde da pobegne. Zato Oliveru pitamo: „Da li se desilo da Vam neko pobegne s intervja, naljuti se, ili odbije da odgovori na neko pitanje? Jeste li zbog direktnosti došli na zao glas? Jesu li pisci tolerantniji sagovornici od političara?“ - Basara je pobegao sa prvog intervjua koji sam radila s njim, posle njegove prve knjige „Priča u nestajanju“. Ali, vratio se. On ima tu dobru osobinu da odgovara na sva pitanja. Jednom se naljutio što sam jednu njegovu izjavu sa sajma knjiga objavila, pa sam čitavih godinu dana bila u nemilosti. Jedini političar koga sam intervijuisala je Boris Tadić. Čar tog intervijua je u tome što nije mogao niko da ga dobije, ni tadašnji glavni urednik Evrope, a ja sam ga dobila za minut. Naočigled cele redakcije, mada sam ja bila novinar, običan novinar iz „kulturne rubrike“! Ja nisam na „zlu glasu“ kod intervijuisanih, ja sam na zlom glasu kod urednika. Kažu da sam neposlušna, nepredvidiva, da se na mene ne može računati. To nije tačno. Nikada nijedan tekst nije kasnio ako ga radim, ni minut. Nikada nijedan moj sagovornik nije demantovao nijednu reč. Ne radi se o toleranciji. Kada razgovaraš sa piscem, pesnikom, oni razmišljaju i govore. Kada čitam intervjue, a čitam često sa političarima, imam utisak da imaju afaziju. Možda nešto misle, ali frazama se ta misao nikada ne pretvori u suvisli iskaz. To je bitna razlika - kaže Olivera. U predgovoru „Priča na ćošku“ Slaviša Lekić piše: „Pola veka unazad, srbijansko novinarstvo podržava neku vrstu slatkastih intervjua, u kojima iz pitanja profesionalnih laskavaca izviru gejziri divljenja prema intervjuisanom. Mnogi su autori žalosnih literarnih tvorevina tek u objavljenim intervjuima saznavali šta su, zapravo, hteli da napišu/kažu. Kao tipičan predstavnik one skepse koja je novinarstvu dala kritičko dostojanstvo, Oliveri su te radnje mrske: jedna je od retkih preostalih majstora koji su ovladali umetnošću bušenja svakojakih dogma-cepelina koji zakrčuju provincijalna književna neba“. Danas su intervjui uglavnom forma za tri laka pitanja i tri još lakša odgovora... Ajd’ da vidimo - pitali smo Oliveru, kako biste vi savetovali današnju novinarsku klinčadiju (a i nas ostale) da se spremi za intervju? - Jednostavno, neka objasne urednicima da intervju nije haiku stih. Kako god znaju, moraju ih u to ubediti! Urednici znaju šta je intervju samo ako se radi intervju sa političarima. Tada nisu skloni toj kratkoj pesničkoj formi. Loš sam savetodavac, ali čitanje pametnih knjiga uvek je korisno. Za svaki razgovor sa bilo kim. Sem sa pevaljkama, sportistima, većinom političara. Ja tim razgovorima nisam vična - kaže Olivera. A zbirka se zove „Priče na ćošku“ zbog jednog zanimljivog zapažanja autorke: „Kultura kao takva nestala je iz života ljudi u Srbiji, a samim tim i iz novina. Pre ove nestašice ulja. Uvek je negde na ćošku, ako i taj ćošak postoji“. Druženje u Balkanskoj 4 Svetislav Basara je u svojoj kolumni pisao i o druženju sa autorkom u Balkanskoj 4 pre tridesetak godina. - To je bila adresa „Studenta“ i „Vidika“. Naravno, i nekakvog univerzitetskog komiteta. To je ono vreme „Rečnika tehnologije“, filma „Kokan“ Seljamija Tarakua...Vreme kada je u redakciji „Vidika“ sedeo i Slobodan Škerović, jedan izvanredan pesnik, napisao je odličan roman „Šamanijada“, nedavno je objavljen... Aleksandar Petrović, Slavica Stojanović, Miloš Komadina, Lepa Mlađenović, Vladan Đorđević, Radmila Stojanović, Dragan Papić, Vladan Živojinov, Ana Jovanović, Miša Pavlović, Jugoslav Ćosić, Tanja Nikolevska, mnogi drugi... I Basara... Neki su zauvek otišli negde u svet, a neki zauvek ostali u ovom ćošku. Neki samo stoje u njemu, a neki kleče na kukuruzu. Tako je u ćoškovima sveta, kao što je ovaj naš, kaže Đurđevićeva. - See more at: danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/intervju_nije_haiku_stih.14.html?news_id=249044#sthash.NvLrU7P6.dpuf
Posted on: Thu, 07 Nov 2013 10:57:30 +0000